Arhiv tekstova

Vruće… salauka, pa ope

Jel mene to tako sam izgleđe, al mene se odužilo ovo lito. Znam da čeljadetu ne mož nikad udovoljit i da mu još niko ni udovoljio, pa još ovakom ko ja od sto godina al mene toičke bilo baš baš dosta ovog lita. A i sad mi ga priko glave pravo da kažem. Kako se kaže, baš je vruće, onda još vrućije pa onda odviše vruće jel »baš odviše« vruće, bome nikad kraja. Bilo j‘ veliki vrućina i prija, al ko da se baš ovaki i ne sićam. I tako smo se ja i Marin priseljili u podrum međ burad. Tamo stalno isto. I liti i zimi, i ka‘ j‘ zima i ka‘ j‘ vruće. Kako smo sili, ja ću: »Eto, taman smo prižalili žito di je cina taka da će nam ga uzet za skoro ništa kad ono morali smo prižalit i vinograd. Grožđa nit za jist nit za vino. Što još gorje, nit šljiva nit ičeg. Ni rakije neće bit. I ka‘ smo to sve prižalili, onda došlo vrime s ovim vrućinama i salaukama. Cuncukret bome digod i polego a kukuruzi možda prigoru, da ne kažem izgoru. A repi i soji nek dragi Bog bude u pomoći. I to onda sade iđe red vrućine pa jedna salauka. A na ‘nom televizoru  i ne zovu salauka tako već je to nikako ispražnjivanje. Nikake super ćelije se pojavljivu, jel šta li je već. Nikaka sudaranja vrućeg i ladnog na nebu. Pa koliko se sićam i prija bilo tog sudaranja, al ovakog ko što j‘ sade ne sićam se. Da bude još gorje sade svi viču vruće, vruće i odjedanput spadne snig u po lita. Što snig, to led ko šaka. I ope‘ ću isponova kazat kako j‘ čeljade izmislilo već svašta. Da već i nikake mirakule od robota radu za njeg. Da kažem da u jedne fabrike di radilo sto čeljadi sade radi nji deset. Eto sam se niko još ni sitio kako da izmisli da ne budu baš taki vrućina i taki salauka. Čeljade će sve naštelovat da mu bude bolje i lakše, al mi ne iđe u glavu kako vrime ne može naštelovat. Ko da tu niko ne vidi svoju zaradu, interes što bi rekli. Jel možda i ni tako, možda i tu kogod vidi zaradu. Zamisli, Marne, da od vrućine i salauke kogod zarađiva. Sve mi to izgleđe i liči na kraj svita«. A on će: »Imate pravo, dida, znojimo se bome baš baš o‘ te vrućine. Gori nam atar pa onda ako ne gori, onda dođe salauka pa ga poravna. Pa ope‘, red vrućine pa salauka. No, ima i gorje, digod goru kuće, na iljadu kuća. Ljudi bižu od vatre. Gori ko u paklu. A zaradu kogod uvik vuče. Jel oni što prodaju one mirakule što razlađivu jel oni što naplaćivu štete od salauka«. Klimljem glavom i nastavljam: »Al, što j‘ vruće kako sam ispripovido al kako sam čo bome j‘ vruće i u dućan kad odeš. Jest da radi ona mirakula što razlađiva, al kad vidiš cine bude ti vruće da oma prokuvaš. Eto viš kako j‘ i u dobrom ladu može bit vruće. A kako si ispripovido i na našem morju je baš vruće. Izgori ti bućelar dok si reko britva. Al kad bolje poglediš danaske vala jedino bućelar spašava od vrućine«, smije se Marin pa objašnjava da ove nove vrućine i salauke i nisu za svakog, da nisu za mloge. Da ne podnosi to svako isto. »Eee, zacilo za ovo što si reko imaš pravo. Ove vrućine najbolje podnosu ovi naši političari. E, bome ni sam oni već i oni što su se lipo uhljebili što se moderno danaske kaže. Njima nikaki andrak ne može naškodit. Baš ništa, a kamo l nikaka vrućina jel salauka«, svaj važan ću. A Marin će: »Dida, s ovim ste pogodili da ne mož bolje«.