Arhiv tekstova

Proštenje

Klapio sam kako ko deran iđem pišce na Bunarićko proštenje. Staza je bila ugažena od svita koji su išli pomolit se bunarićkoj Gospi. Starija čeljad su po adetu išla na bdenje uveče. Sićam se divana. Dida je konjima upregnutim u špediter dono majku sa salaša. Ona je ponela šamedlu, zagrnjena u njezin rojtoš i pokrovac, pa molila čitavo veče. Na prvu misu ujtru je dida došo rad nje. To proštenje mi je najdraže bilo ko deranu, tako i sad ostalo. Mi varoščani iz Šandora smo išli na proštenje pišce. Časna Zita nas tako ufektovala da iđemo i molimo krunicu dok ne stignemo do svetišta. Dica ko dica, molimo al uvik po kaka smija se izleže. Pra je bio zdravo velik, al pak. Friško smo stigli do Bunarića. Prolazimo pored šećeraroša, svi se niki obziremo. Baćo i nana su obećali kupit šećera posli mise. Kod križa smo molili u sebi da nam Gospa usliši molitve. Kod bunara smo se umili u ladnoj vodi koju je pumpo jedan čovik. Ladna voda je svima pasirala. Kod salaša di su se svećenici oblačili svako je sa svojim roditeljima pratio misu. Tad je oltar bio prikriven palom. Svečano, ponizno, skrušeno biskup Zvekanović je propovid friško zgotovio. Toliko se nasmijani lica moglo vidit, šale se moglo čut. Dica jedva dočekala da kupe paprenog šećera, jel ko je kakog volio. E, kad se išlo kućama većinom su išli biciglama. Sutradan počima škula, što baš nisam zdravo čeko. Trgnem se, klapio sam, triba namirivat josag. Dok sam se protezo, pa čerez sebe izašo napolje; gledim u nebo, vrime se muti. Gustiram, iznenadit ću moju lipču polovinu. Propalim u šporelj pa nastavim kafu. Iznesem u ambetuš, a ona već sidi s čašicom i bocom rakije. Nasmijemo se za dobro jutro. Tolike godine su ostale za nama, tute nema iznenađenja. Nedilja blažena, na klupi sidimo, sunce se pojavilo. Srčemo jutarnju kafu, pa i čašica rakije pasira. Divanimo danas nam dica dolaze u goste, a tribalo bi otić na proštenje u Hrvatski Majur. Friško svako na svoju stranu, košaru i kujnu. Kad u košari krava se otelila al dvoje šareni teladi, pa sisaju buckajuć vime kravi. Dragost iznenadna. Dovičem »ženo, ajde da vidiš šta imamo«. Kad je vidila, ode friško pa donela crvene vunice, zavezla teladima oko vrata, da ne bi kogod ureko. »Čovče moj, za ovo moramo nazdravit čašicom rakije.« Tolike godine su prošle da ona mene nudi rakijom, sav se pobunio. »E, sad ti sumiraš zašto te nudim rakijom. Zato što nam dosad nikad krava nije otelila dvojke.« »Imaš pravo. To sam smanio s pameti.« Nisam popio jednu već dvi čašice. Namirivanje je išlo kogod malvazija. »Čovče, izvadi mi iz karmića šargaripe i peršina.« Zapoviđeno-urađeno. Vaške zalaju pa trk popriko ledinom na kapiju. Komšija Felo. »Faljen Isus«, otpozdravim. »Amen, navike bio. Komšo, tribam pomoć: teli mi se krava prvotelkinja.« »Oma ću spremit štrandžice.« Friško sam očo. »Joj, da zovem veterinara?« »Nemoj, to ćemo mi zgotovit.« Namrsnem na nožice štrandžicu, povuc, krava se napela oteli se lipo tele. Otaremo ga ronđom pa podmetnemo pod kravu, oma počo sisat. »Komšo, al da nazdravimo.« Kažem ja njemu kako su mene jutros dočekale dvojke. Friško se mi raziđemo jel sad će misa na Hrvatskom Majuru kod Gabrićevog križa. Komšo meni veli: »Jesi l čuo da je opravljen zdravo lip nov križ, pa će se danas blagosovit?«. »A-jeee nisam čuo, fala Bogu lipe vist.« Brzo smo se opravili. Sili na bicigle, pa verglaj na Hrvatski Majur. Kako smo išli nailazimo na prazne salaše, koji se ruše. Nike su vandrovači već davno obašli i pokrali. Sve mi se steščalo. Uspomene osta kad je tute išo ajzliban, salaši puni josaga, svita tušta a škula puna dice. Misa svečana kogod i uvik. Sunce se pokazlo, uz blagi vitrić koji je ćario. Rič svećenika osta podvučena. Vidimo se dogodine.