Arhiv tekstova

Vrime, dođe i ne dođe

Eto, kako kažu, što j‘ bilo daleko došlo j‘ blizu. Lito prošlo dok si reko britva, ko da se redovno ni okrenio nisam. Došlo j‘ vrime da mi se ope‘ teško dić, da ope‘ ujtru čujem majku kako viče: »Marneee, diš seeee, škula«. Pravo da kažem, ni lako ope‘ od ponediljka do petka svaki dan uranit, umit se pa uprtit tašku na leđa i u škulu it. Bude kad se ni umit ne stignem, krmeljiv dođem do vrati pa mi majka vrati na umivanje. Fala Bogu, brzo sam se priviko na to da j‘ došlo vrime da i u škulu triba it. No, fala Bogu, došlo j‘ i vrime da su vrućine splasnile, da komaraca više nema, pa j‘ potli podne i klupčica počela radit. Drago  mi što j‘ ope‘ došlo vrime da vidim baka Janju i druge, da ope‘ mogu slušat njeve mudrolije, podbadanja i divane. I tako su se ope‘ baka Janja i druge posmišćale na klupčicu, a ja na moj stolčac pored. Baka Janja počinje. Jest da mi baš ni pravo kako počinje od škule. Ta dobro što j‘ počela, a ona ope‘ od nje. Al šta ću, nisam ja glavni. »Čeljadi, evo ope‘ j‘ došlo vrime da se možemo skupit, fala dragom Bogu. Ta, gledim na‘ nom televizoru kako se faljimo da j‘ došlo vrime ka‘ smo rešili da nam budu škule cigurne, da svaka škula ima svaki dan kad dica iđu u škulu svojga džandara od početka do kraja. Da sad imamo u nje sve što triba dicma, da j‘ sad sve u škule namistito još bolje«, baka Janja će. Baka Marica objašnjava kako j‘ došlo vrime da paori napravu računicu oće l ostat štagod za potrošit ka‘ se sve pridalo i bude isplata. Oće l tako rodit i oće l bit take cine da bude i za malo se na sebe istrošit, mazit, za podiljit, jel će bit na nule, jel će bit tropa ko u kartanju. Baka Manda će ope‘: »Jest da mi ni nikaki interes, al kako vidim na televizoru došlo j‘ vrime da j‘ počelo fodbalovanje. Da su se ope‘ veliki novci potrošili na kupovinu ti što trču za tim fodbalem. Kad se sam malkice proštudiram, pa trču ko da baš i nemu štagod u glave i za to im još platu o-ho-hooo. Kadgod se trčalo za krpenjačom po pravu, a sade na trave ko po perju da trču. Spadnu i nikom ništa. Študiram kako tamo nema nikake krize, kako se moderno kaže. Kako tamo ne dođe vrime da se za štagod nema, da niko ne propadne. To j‘ čudo, čeljadi, kako tamo uvik za sve ima. Ko u raju, sam med i mliko«. Baka Tonka ko uvik, sva smušita namišća maramu pe će »Eto, čeljadi, triba da j‘ došlo vrime brez briga. Da se ne mora študirat kad dođe jesen oće l struja poskupit prija zime, kolika će joj cina bit. Osićam da j‘ sade vrime ka‘ će nam vlast kazat da će struja poskupit na proliće a da će cinu kazat kako se moderno kaže ‚tržište‘. E, onda će isto kazat da j‘ vrime da se vlast pobrine za čeljad pa neće dat da odviše poskupi. I svi sritni«. E, ovo j‘ baš mlogo i svačeg prid strina Evču metnito. Namišća se pa kreće: »Čeljadi, ne triba se brinit. Ovo sa fodbalem baš štrči al vlast mora pomoć ono što narod volji. Nisu najbolji na svitu, al doće vrime jedanput da budu i u vr. Škula nam je od bolji od svitu, a što se kaže moderno na greškama se uči. Cigurno neće džandari  još dugo stojat isprid nje. Kod paora kad rodi kad ni, a cine ko cine. Ko svud, odu gore a bude i da dođu dole. I od paora i kod struje. Sve to vlast ima u glave«. Gledim, slušam pa se mislim da nam se ko da često isto vrime ponavlja. Dođe pa ode, il ne dođe.