Arhiv tekstova

Riba... jel fiš

Kako se ovrimenilo, evo skoro svaki dan baka Janja i druge divanidu na klupčice. Evo ponediljak je, a baka Janja žuri, praši, što b‘ rekli, sve za njom. Posmišćale se na klupčicu, a ja na moj stolčac pored. Baka Janja kako j‘ sila tako se diže, poveziva, namišća maramu pa počinje: »Žene drage, Marne dite naše pametno, čeljadi ta ja sam osvojila prvo misto. I to, kako kaže komesija, baš sam sve ostavila iza leđi. Ubedljivo«. Svi se zgleđu, češu iza glave, čudu. Bome i ja. Študiram di bi to baka Janja mogla pobedit. U divanu cigurno, jel u kakom pletenju jel opravljanju u šokačko. Pa ope‘ študiram da ni možda od velike vrućine što j‘ bila mal skrenila. »E, pa di si se ti to natecala Janjo, koga si ti to ispobeđivala? Ta neka se bisit, al ti više ni za šta nisi, za nikako natecanje a kamol da pobediš u čemu god«, na to će Baka Marica. »Čeljadi, nabedio mi unuk da se iđem natecat u kuvanju ‚fiša‘. Da ja kuvam za njegove kolege. I kad mi još počo objašnjavat kako se sade to modeno kaže u svitu da se kuva ‚fiš‘, onda sam pošandrcala, sam što mi ni pofalilo. A ka‘ j‘ reko da j‘ to isto ko i riblji paprikaš još mi gorje bilo. Ta kod nas se otkad znam za sebe kuvala riba, a ni nikaki ‚fiš‘ jel riblji paprikaš. Ka‘ sam se privatila da se iđem natecat, oma sam naredila šta da mi se pripravi, riba, sol, paprika, vodu i deci paradičke. Jel ja kuvam po starovirski. Jest da se sade po novom kuva u kotliću, al to ne mogu prominjit«, sva važna će baka Janja. Baka Manda počela objašnjavat kako i kod ribe sve nove mode i kako j‘ čula da se u taj »fiš« već svašta i meće. Baka Janja ne da nikom divanit pa će ope‘: »Ka‘ smo stigli, a tamo čeljadi ko mravi. Ka‘ su mene vidili, počeli svi tapšat. Študiram, jel tapšu zato što naviju za mene jel tapšu što mi se sprdaču? Oma sam dobila i dodavače, rabadžije koji će mi donet drva, naložit vatru, donašat i pomagat sve šta triba. Vidim, tu sam najstarija ubeljivo. Pa, ka‘ su se zapaljile vatre i počelo se kuvat, morala sam dobro pripazit da ne spadnem u vatru. Ništa bome tu ni ko prija. Što to, al ja jedina ženska što se nateca«. Strina Evča sva važna počela objašnjavat da su i nju zvali da se dođe natecat u kuvanju ribe, da riba triba pojeftinit, al da ni mogla jel je u to vrime dnevnik na televizije. Da j‘ vlast tribala kazat šta će bit novo. Baka Tonka se oma osupnila na nju ričma da baš ne mora i u ribu umišat njezinu politiku. Baka Janja nastavlja: »Čeljadi, to da ste vidili: i tamburaši došli. Umišali se međ čeljad pa potijano sviru. Ta ni vatre se nisu zapaljile, a vidim mlogi će zalimanit, nafrndocat se i prija neg što riba bude gotova. Eto da vam prikratim muke, ka‘ smo pridali kuvanje komesiji koja će vidit čija je riba najvridinija, ošli smo u naš dom jist i proveseljit se. I onda j‘ došlo do kazivanja ko j‘ najbolje skuvo. Ka‘ su mene proglasili, svi su tapšali i došli čestitat. E, onda sam im ja održala litaniju kako su prija žene kuvale ribu. Kako se riba kuvala unutri na zidanom špornju i u laboške, a ni ko danaske u kotliću. Da za gojitog šarana nismo ni znali, a danaske bez nje ne znu skuvat ribu. Ne mogu reć da mi baš fali što više nema zidanog špornja i laboške i što ne moram kuvat, al to j‘ po starovirski. Muški su išli radit, a žene koje su ostale kod kuće su se brinale za užinu pa i ribu kuvale ako triba. Na kraju sam primila nagradu, naglas kazala nema ‚fiša‘ ima sam ribe, oma naručila pismu i počela se kerit«.