Arhiv tekstova

Mirakula

Blenem u televizor, tamo vračari upućivaju čeljad kaka nas nedilja čeka. Rasrdim se, utrnem tu napast, uzmem u šake krunicu da ne dangubim u molitvi i zadrimam. Trgnem se kad je svanilo, pivci kukuriču... Skočim, triba namirivat josag. Sunce niko zubato, jesen prava. Namirivam josag pa uđem u salaš. Viknem »ustajte lini, Bog sriću dili«. Skočidu. Jezus Marija, šta ti je kad tako rano orcaš, familija svi ronzaju. Gustiram šta bi ove godine tribalo opravit. Pa šnjotam ako se izrekne deran da će se ženit, opravit svatove; drugi deran prid omicom fakulteta, ćer ako rodi drugo unuče, deran prvo dite, ovi mlađi da svrše osnovnu škulu. Sve sam ja to dobro gustiro. Najdared me prisiče žena, pa još viče: »Ti ko da si usto na livu nogu, sidi na šamedlu pa ispij tu rakiju, a udrvenila se i kafa«. Srknem kafu, kad kogod buba na vrataca, ker zdravo laje. Viknem »oma«. Kad ono komšija Felo. »Otkud tebe tako rano, izgledaš ku izlivena tekunica.« »Mirakula se trevila.« »Ma, mani se sprdnje, ja došo da ti javim umro komšija Albe.«  »Ti to klapiš, jel znam da si šmuciger.« »Ajde, poručila žena Roska da ga obučemo.« Bože, ne virujem: divani jel šalabazira. Pa dobro kad je umro, sad ga zatekla. »Ja ne smim, a ti si to već radio«. »Dobro, al mi moraš pomoć.« »U redu, oću.« Šta ga ne zagrnu »funeroši«, gustiram. P’ onda apcigujem: mrca uvik nosu u špitalj. »Oma ću, samo da javim se mojima.« Kažem ženi da je umro komšija Albe, pa ga odemo obuć Felo i ja. Mi na vrati, Roska plače. Izrazimo saučešće Roski. Albe, siroma, kako je molio krunicu tako i umro. Vidim Felo se boji pa sve drće. Roska priznaje da se zdravo boji. Plače žena, pa veli: »Šta vam zatriba, kažite«. Roska daj peškir mlake vode i sapun za brijanje, mašinu da ga obrijem i makaze. »Felo, ti napravi sapunavicu pa ga namaži da omekša.« Sapuna on njega, ja se približim pa ga tako uvatim za pabušinu ko da ga pokojni Albe uvatio. Felo odskoči ko poliven vrilom vodom. Ispala mu četka iz rukivi, trese se pa poblidio i biž. Ja se viščinim, kažem »Felo, šta ti je?«. On se trese, pa ne mož izreć. »Oćeš čašu vode?« »Oću.« Viknem: »Roska, daj čašu vode, Feli nije dobro«. Popije malo vode, sidne al još se trese. Pita Roska šta mu je. On veli da ga uvatio pokojni Albe za pabušinu. Uzmem mašinu pa obrijem Albu. E, sad ga triba obuć. Felo se ustravio. Kažem Feli da mi pomogne da mu obučemo košulju, čakčire i kaput. Nikako Felo dođe, sav se još trese, pa mu velim da ga podigne na se da možem košulju obuć. Nasloni na se Albu, pa ga pogleda. Neotice pokojnik otvori oči, Felo se izmakne pa biž. Dodržim ja pokojnog komšiju Albu. Roska iz druge sobe pita šta se desilo s komšijom Felom. »Eto, pitaj ga, al on je uteko.« »Di uteko?« »Na njegov salaš.« »Nikako, ja sam njega obuko kako sam mogo.« Polegnem ga na zemlju di sam razastro bili čaršap, prema pendžeru glava, ispod slimena, a čelo nogu metnem svetu vodu u malu ćupicu i grančicu za škropljenje. Pod glavu malo ćepe. Upalim sviću da svitli. Izmolim molitvu za pokojnika pa grančicom poškropim pokojnika. Roska me dočekala na vrati, pa veli: »Uveče dođite na virostaš, ajde komšo čašicu rakije za pojnika da popijemo«. Došlo veče, molimo krunicu, stigo i župnik. Felo samo krajči. Ja nikako do njeg, pa mu šapnem šta je uteko. Prija, dok je divanio, malo je muco, sad čisto divani. Albe namignio na me. Dok sam ga pridržavo, ja se i sad tresem. Pitam ja njega: »Ti se sa mnom sprdaš?« Bože sačuvaj.