Arhiv tekstova

Gungula

Kojekako smo obrali kukuruze, uneli u čardak a kuružnju sadili u klupe, pa kad dospijemo sadit u badnjove. Žito i ječam su posijani pa kako Bog da, samo da ne fasujemo kogod ove godine. E, dedara im njevog cile godine čutakujemo, al kad triba platit onda se uvik nađu kake miškulancije. No, duračan je naš svit a i izvedlikovat i uvik iskvituje financ zapoviđen. Tako danas leškarim na ledini. Najedared đipe vaške pa upopriko otrče na kapiju. Došo Futar. Koji andrak je ovog poslo! S noge na nogu, ajd na kapiju. Viknem na vaške šta već tako zdravo laju na njeg. »Dobar dan«, on meni, ja otpozdravim »Amen uvik«. »Dono sam Vam niku cidulju« veli, da potpišem ode. »A šta ako neću?« »Onda ću odnet, pa ćete Vi morat priuzet.« »A šta je to?« »Od financa, cigurno kaki dug«, pa se niki podsmije. Zabadavad iznavljam, ne možem nikako ga izđorat. Šta ću, potpišem na dva mista. Priuzmem niku modru kovertu. Oma je otvorim bricom. Mal me nije kap trevila kad sam ugledo cifru! Pa piše kontrak za dug za navodnjavanje. Mal ga oma nisam pokido i zgužvo. Izonodio sam se od ti kojekaki kaštiga. Čitam, pa ne virujem. Piše ako ne platim izvršba će se uradit s egzekutorom. Oma iđem burlat po fijokama di sam ostavio tu cidulju kojom sam platio. Sve privrćem, nema. Ko da je vrag sio na cidulju. Viknem ženi bisno di su cidulje o plaćenim financu. »Jezus Marija, Ivša, vidi se da si ostario, to držimo u onoj škatulji od cipela.« Uh, oma me trbu zavrtio pa friško trk u hajzlu. Mal nisam ukasnio. Kad sam se vratio u malu kuću, sav daktim. »Šta ti je?«, pita me moja žena. Ma zdravo sam se potreso, a zavrtio me stomak. »Našla sam«, pa deklamuje šta sam prolitos platio. Iz ovi stopa odem u varoš, uzmem cidulju. Opravim se, nadušem gume na bicigli, pa verglaj pod vitar. Stigo, skopčo lokot na zadnji zupčanik, jel vandrovači su komisni. Javim se kod činovnika u kancelariju. Divanim furtom na čeg sam se došo žalit. Oma se on izverugo, još kad sam pokazo da sam uplatio. Veli on meni izvršba će biti sanirana. A, jeee to je vaš propust. Pa mi gurne srdito artiju u moje šake. »E, s ovim nismo sve još posvršavali«, velim mu. »Vi ste mene prolondžovali, al to se sve plaća. Tako oću da iđem kod vašeg šefa financa, da mu ja nabrojim moje zaktive.« Veli, on je spričen danas. Ako je spričen, odem ja naću ja njega da mi on moje iskvituje. Oma se niki počeli izverugat. Našo ja sobu di gospon obitava. Kultuno izdeklamujem moj dolazak u varoš, što su mi griškom poslali kontrak i izvršbu koju je financ sročio. Oma se on počo izverugat pa furtom jedno isto. »Ko je odgovoran za ovu miškulanciju, jel ću se žalit glavnom polgarmešteru kako šaljete kaštige griškom čeljadima.« Čadim ja, meni nadoknadit moje dangubljenje tu po varoškoj kući. On samo steže ramenima, a ja samo voštim ričima. Baš sam mu naprišivo, a on samo minja boju. Huncutski to rade: ko plati, nikom ništa. Dišputiro sam za se dok sam izlazio iz zvanije. E, tili su me izđorat, al evo šipak. Tako goropadan odem u mijanu, popijem na dušak tri deci vina. »Mene ste našli izvikat«, divanim ko da sam ćaknut pa se čeljad zgledaju. Jedva me puštilo to frfljanje. Nabasam na komšiju Felu pa mu izdeklamujem o mojoj nevolji. On se nasmije pa kaže »eto, to sam ja prošo prija podrug nedilje«. Bilo mi lakše jel nisam samo ja bio namagarčen. Uzmem biciglu pa kondrljam za sobom, jel ako je zajašim pandur će me kaznit. Tako sam se zdravo izonodio, kugod kad oplužim koje jutro s konjom. Putom dok sam išo na salaš viter se okrenio pa duva, verglaj opet... Nije mi dosta zorta što sam hajčio tu po zvaniji, neg i viter mi više puti skeči šešir s glave u pra. Čim sam stigo, žena metnila užnu na astal. Tako gladan, pa isigran, io sam pa sve krkam. E, takoc moja čeljadi, pazte se od ezekutora.