Arhiv tekstova

Zaboravljanje i ubeđivanje

Vrime se polako kvari. Kiša jel pada jel sam škrapa. Ako ni to, onda duše. Kako vidim klupčici smo rekli zbogom pa se seljimo ope u stražnju sobu kod nas. Subota j’ pa sam mislio da ću mal duže spavat, al mi majka javlja da dolazu baka Janja i druge. Ajd šta ću, kad se mora ni ni teško, što b’ rekli. Čim je baka Janja javila majki da mi kaže da će bit divana znam šta j’. Baka Janja mi, vidim, odviše poštiva makar sam još dite. Pravo da kažem uvik se mislim i zapitam od čega ćemo se ovaj put divanit, al uvik se i iznenadim jel su ove moje druge kadre od svačeg se divanit i u svačeg se razumit. Posmišćali se svi i baka Janja počinje: »Čeljadi, par dana študiriam, znate onako ko što svi stari danaske radu, kako smo mi ostali ti koji jesmo. Ta Hrvati od pamtivika, al su nas probali a bome ko da i sade kadgod probu istrisat, da ne kažem ubedit, da smo kaki drugi. Ta danaske ispadne da bi mlogima pasalo da smo sve drugo, Šokci jel Bunjevci al sam da nismo Hrvati. I to iđe onako potijano, okolo-naokolo, i ne misliš sam ti odjedanput sine jel osvane. Ta ni mene spalo to na pamet sam tako već mi niki dan nosili kod doktora da mi prigleđe pa smo posli išli uzet likove i prolazili smo pored škule. Ta, čeljadi, škula se kadgode prija zvala po našem čeljadetu. Priznavali ga svi. Bome i danaske mu ne možu nać fallinke. Al, čeljadi, to mu ni pomoglo. Kako smo se ono davno oslobodili, oma škuli prominjili ime. Bože dragi šta ti misliš? Jel svaki put kad se oslobodimo triba minjat ime škuli, jel bilo da se štagod važno desi«. Ta već znam ko će prvi krenit. Strina Evča oma ima šta kazat, počinje: »Čeljadi, ta da ovo novo ime ne paše davno bi ga prominjili. Jest da j’ bilo ime od našeg čeljadeta, i to takog kojeg svi priznaju al ovo j’ vrime demokratije, sve što narodu paše mož prominjit, izglasat. Tako i ime od naše škule. E, sad što ni ko što j’ prija bilo i ni od našeg čeljadeta već od čegagod drugog, na to ne triba gledat«. »Evča, zalud ti tvoje škule i godine što si natukla al ti si slipa na oče, gluva na uše a u glave ti promaja. Ta nas na svakojake načine gledu ubedit da nismo ti koji smo, da j’ bolje bit sve drugo sam što jesi da ne budeš. Ta i ono poslidnji put ka’ su nas popisivali nudili su nam svašta da budemo, sam da ne budemo ono što jesmo. Od velike demokratije izludili čeljad. Na početku naobećavali kako će bit sve kako Bog zapovida al zaboravilo se do prvog ćoška, dok kažeš britva«. Baka Manda će: »Bome, bome, baš tako. Evo i sa’ ćemo it ope birat, glasat. Pa ni tinta se ni osušila od prošlog, evo ope’ nanovo. I tu nema pravde. Kako sam čula ni tu se ne poštiva potpisano. I tu j’ kogod zaboravio šta j’ potpiso već su nas satirali u ćošak pa još kad zatriba plašu čeljad s nama«, objašnjava baka Marica. Baka Tonka zasukiva rukave, mudrijaški će: »Ta nadesiće se tako da nas neće ni bit kad se kogod siti onog što j’ kobojage zaboravio. Na kraju će kazat da nas sad i nema više pa nas i ne triba poštivat kako j’ potpisano, kako Bog zapovida«. Bome, svi počeli tapšat, čak i strina Evča. Vidim, došo red na mene da štagod kažem a ja naštudiro: »Čeljadi, sve stoji kako ste rekli sam moram kazat da j’ uvik do čeljadeta, do nas. Da mi ne zaboravimo koji smo i čiji smo, da se ne uplašimo jel ne daj Bože da nas ubedu za kocku šećera, onaj paket što dilju jel kake u korist što nudu«.