Arhiv tekstova

Potrošito

Proradila stražnja soba. Kako se potrošilo lipo vrime tako smo zaboravili na klupčicu. Evo i danaske, majka mi u po jila kaziva kako mi zaboravila kazat da danaske dolazu baka Janja i druge, i da sam što nisu stigle. Dok je čekam u stražnje sobe sa još friškom-vrućom bundivarom, študiram dokle sam doguro. Ta kadgod su mi u škule tentali zbog divanisanja sa baka Janjom i drugama no sade mi već i koji učitelj kadgod zaustavi pa mi pita šta ja mislim o čemugod. Evo ulalzu i smišću se. Ta nisu se redovno ni smistile kad baka Janja onako što b’ rekli s noga već počinje: »Čeljadi, Marne, dite moje, dragota noćaske ope nisam baš dobro spavala. Više nisam neg jesam. Ta vala i nisam. Študirala sam kako j’ sve to odviše, odviše, friško prošlo. Ta ko da sam se juče rodila, vinčala, dicu porodivala, otranila je, poženila i pudavala, posaranjivala dadu i majku, druge i o-ho-ho rodbine i sve šta još ni. Ta vala godin dana da ne spavam ne b’ sve nabrojala. Ta potrošilo se vrime dok kažeš britva. I bome natrag nema već sam naprid. A naprid je, čeljadi moja, groblje. Ne b’ ja tamo, čeljadi, al već se vrime potrošilo a bome i ja sam se potrošila da ne mogu kazat koliko. Ne marim ja sad ni umrit, al mi žo dicu ostavit. Voljila bi gledat kako rastu, od oni najstariji do najmlađi«. Gledim, slušam, sa’ će se zagrcnit, oče joj se zasuzale. Vadi maramku pa je triše. Vidim da baš nikom ni sve jedno. Bom i mene drću zubi i trepam. Ope će baka Janja: »I skoro sve j’ potrošito, skoro sve sam potrošila vrime. Malo čega mi žo, sve bi ope vala nanovo da mogu isto, sam da mi dragi Bog da«. Bože dragi, ka’ su se svi počeli derat. Štucat, kijat. Niko ne može od prve maramku nać. I ne možu se sustavit. Bome i mene se odviše steškalo i ja u dreku. Vala strina Evča došla prva k sebe. Najmlađa je, pa j’ njoj najmanje vrimena potrošito, mislim se. »Baka Janjo, čeljadi, baš baka Janja ima pravo. Sve tako friško prolazi, trošimo vrime ko da j’ mufte. E, sam da nam ni ovog novijeg vrimena di smo se malo operjali svi od onog sirotinjskog života i demokratije što j’ svakom dala rič, da kaže šta misli još bi bili ko zna koliko vikova unatrag«. Bome, svi stali, muva se vala čuje. Baka Marica kreće: »Evča, Evča ko drugi neg ti. Jest da ovaj put imaš i pravo u jednom. Jest da više nismo siromaški ko prija, lakše se živi, lakše se liči, i svi imamo lemuzine i mirakule što oru njive, siju i beru. Ne poljivamo iz kante bostane i na njiva. Ni svinjče čak ne moramo imat jel kokoš. Sve istina, al ova tvoja demokratija će nam ko kanda doć glave. Kako smo dobili rič da možemo kazat pa još zaokruživat i birat ko će vladat nama baš ne iđe na bolj. Već na gor. Bome komugot se tu troši vrime, a ne iđe naprid, pa čak i ne stoji u mistu al ima tu i oni koji trošu vrime baš, baš odviše za svoj buđelar«. Baka Manda objašnjava kako smo tušta vrimena potrošili al likove za razne bole nismo našli, lika protiv rata nismo našli; da j’ zalud vrime potrošito, pa pita jel to sve zalud slučajno jel kogod vuče korist. Baka Tonka skoro uvik poslidnja naštudirala: »Eto, na zemlje smo vrimena potrošili, reda nismo napravili a išli bi na misec jel ko zna di. Ta mi ćemo se sa svima posvađat pa i one koje sretnemo na tom misecu međ sobom posvađat«. Češem se po glavi pa se mislim kako j’ moje vrime još na početku i tribam pazit kako ga trošim.