Arhiv tekstova

Dokle smo došli

U poslidnje vrime probam leć rano, probam kasno al ope se probudim potli dva sata. Ko da mi kogod uvračo. Ajd da j’ to da se probudiš, odeš se olakšat pa se okreneš na drugu stranu i nastaviš spavat al to ni tako. Onda vilujem, nemam mira a ova moja pored mene spava li spava. Rči sve dućka pa ko da fićuka, rokće jel krči da mislim da će se ugušit. Bože dragi, vala ja nisam taki dok spavam. I tako se okrećem pa študiram od svega a najviše od onog kako j’ bilo kadgode, kako su nam stari divanili, a kako j’ danaske. A kako j’ danaske ako š virovat kako kažu ovi sa televizije, onda j’ nikad bolje. Eto, kažu ni da j’ vala ko u raju već smo tu blizu, sam što nismo unišli u njeg. Ta ako ni danaske ondak sutra iđemo u raj, sve se praši za nama. Vala j’ malo mista u svitu ko kod nas. A iz mista pobigo sam ko ni mogo jel smijo. Ostalo da mož nabrajat. Ta skoro ko une pripovićke kad se brod probuši, a sa njeg biž ko može. Al čeljadi kako kažu a i još gorje zapisano je. Eto, prija dvisto godina već smo imali radionicu di su se brodovi opravljali, tri ribnjaka a sade od radioni skoro da ni vridno spomenit, a tako i ribnjak kojeg jel ima jel nema. Ta prija sto pedest godina ispod sela bilo deset vodenica, Dunavem se moglo putovat, brodovi su stajali nuz selo. Do Gospe Aljmaške išlo se brodem. Danas smo došli da ne znamo ni šta j’ vodenica, Dunav nesto, a putovanje mož sam sanjat. Ta prija više neg sto godina otvorili su nam prugu. Išla od Apatina priko Sombora, Monoštora, Bezdana i Beregaa do Baje. Ta i stanicu napravili. A mi došli da nam skoro niki dan porušili i odneli stanicu, a prugu povadili. Eto dokle smo došli. Imali i dva bioskopa, danas ni jedan. I dvi crkve imali, mise se na tri jezika držale. Danaske na jednom jeziku saranjivamo i sam se na jednom jeziku mise držu. Dokle smo došli. Bome otpakovali i Madžare i Švabe, kažu pobigli, jest vraga, dokle smo došli. Ta prija sto godina smo imali sirotinjsku kuću di bila sirotinja, a danaske smo došli do tog da oni koji baš nemu dobiju pakete pomoći. Eto. I dotle smo došli. Bome zlo j’ to. Ti se faljiš, al ima ko j’ zapisivo ka’ j’ kako bilo. Čega j’ sve bilo. Prija sto godina bile čorde, suskanica, gulja, kaparaša, rabadžija. Da ne poviruješ, prija sto godina četirsto konja, sedamsto krava, bikova i teladi, skoro dvi iljade svinja i iljadu ovaca. Ta više od dvajst ribara, veliki i mali. Na barke se moglo kupit ribe, a što se ne proda išlo za Apatin. Skoro četrdest salaša od koji vala ostalo nji par, ni toliko. I onda kad mi kogod krene pripovidat da sve zna, a ne zna; ni čo da j’ u selu bilo cigurno 3-4 gajdaša prija skoro sto i kusur godina onda mi se smrkne. Ta, vala j’ bilo onda tambure i majstora za tambure. Dokle smo došli? Faljimo se da se kerit znamo, a ne znamo na šta su nam se stari kerili. Eto. Na kraju da kažem, prija sto godina bilo kako kažu danaske biznisa, i to privatnog. Stolara, šustera, mesara, mlinara, kovača, šnajdera, pekara, kolara, barbira, ćurčija, zidara, opančara, klompara, limara i koga sve ni. I to nji po najmanje tri-četir po zanatu i sve što b’ rekli majstora od zanata. A danaske smo dotli da to možemo sam lipo sanjat. Bože, daj mi da zaspavam, ova moja zaćutila. Dotle smo došli da mi drugi određivu ka’ ću i koliko spavat, dokle ćemo stić.