Arhiv tekstova

Mrvičar

U gluno vrime, kad je svit još bio rasut, nije bila šala sastavit ljude na okup. Salaši daleko jedan od drugog, atovi široki, pa kad snig okopne i marvu krene u atove dikojeg čobana el govedara ne traži dok se sam ne javi do sniga el po snigu.
Tako nek svetoj i svitloj gospodi zatribaju ljudi – carski pandur se potpaše, konja zajaše i obija pragove od salaša do salaša: eto glasa ljudima. Panduru teško nije: carski kruv ide, dlanovi mu od posla ne bride, a kad je na putu ni torbu ne mora vuć, jel za svačijim astalom mista istisne.
Pošo pandur jedared da svit sakuplja na kuluk. Na poso zove, njemu do posla nije već mu je jedina briga di će se bolje naist i napit. Po divenicama i šunkama razaznaje salaše, po tikvi i bardaku vina računa domaćine.
Jedno podne doševeljo do dva salaša, koji su nikud bili sublizo. Na prvom se naužno, al onako da je proguto samo toliko koliko mu je stalo pod kožu, malo se protego i konja nije ni zajašio već se prišeto u drugi salaš.
Domaćina zna da pandur nije sušio zube ni na prvom salašu, al gost da je kaki – gost je. Dočeko pandura s nenačetom stražnjom šunketinom i s dvi-tri divenice, al onake ko prosjački štapovi.
– Imate fala, ja sam već prizalogajio kod komšije – pandur će se nemtisat.
– Prizalogajio el nisi, moraš s nama. Mi smo malo ukasnili s užnom, a nije red da nam gost skršteni rukivi gleda u zube dok se mi častimo i mastim. – domaćina nudi, al ne samo ričima već sav onaj blagosov tura prid pandura.
– Pa, kad je već tako, ne marim: uzeću mrvicu na zub!
Tako pandur kaže, pa bricu vadi i od bilog somuna odjakari pupušku ko dičija glava, a sa šunke sriže komad ko dobra fratarska cokula, pa još sve to potpači s jednim »prosjačkim štapom«.
Ode mast u propast: mete pandur ko vijar. Domaćina se nije ni začudio, prid pandurom ni drobac nije osto. A još bricu ne ostavlja već pandurske brkove gladi, sklanja nausnice da bardak s vinom bolje mož poljubit.
Šta će domaćina kad mu je gost za astalom već guta na suvo, pa će opet:
– Ne daj se nudit, ako ti je po volji uzmi ko kod svoje kuće.
– Pa baš ne bi, al kad si me već nagovorio na prvu mrvicu, šta da lažem, osladila mi se. Uzeću još mrvicu i na drugi zub.
Za bricom palo po bila somuna ko otkos, pao i komad šunke da malo nije prokinio astal. Kad sve pada, to se mora i potpačit, pa pandur sad dvi velike divenice prida se.
Kad je domaćina i to vidio, najedared je očima počo požurivat svoju čeljad. Vidi čovik, tu će sve otić u propast, pa kad već propada, ko veli, da se malo omrse i oni koji su to stvorili.
Ukućani su se latili, al pandura niko ne stiže. Dok drugi nisu ni počeli, on već počistio sve isprid sebe. Pa opet povuc! vina iz bardaka. Nasiso se vina, al bricu nikako da sklapa već se nikud smijucka i jedared će:
– E, domaćino, ti si me baš namečio na ovaj blagosov. Ni na kraj pameti mi nije bilo da prikidam silni poso, al kad vidim kako slatko pucaju zaušnice tvojoj čeljadi, e moram uzet još jednu mrvicu i na treći zub.
Gost – nije gost, domaćina se sad već i ustravio i okuražio u jedan ma.
– Gost si čast i čest. Carski si čovik, dvared ti čast i čest, pa nek ti je moja kuća ko tvoja, moj astal ko tvoj, al ako ćeš i dalje užnat s nama, onda te ko Boga molim, nemoj mi kuću više sramotit da uzimaš mrvicu po mrvicu već ociči jedared ko i drugi čovik – kaže on carskom panduru.