Arhiv tekstova

Kajgana mu dosadila

Ako je digod bilo, al kod nas je bilo i na pritek takog svita koji osim tvrdovanja nije znao za drugog boga. Taki svit je znao nosom turat zemlju, samo da mu je steć brazdu više. Bilo je tako kod nas ljudi koji su stekli toliko da nisu znali koliko njim je bogatstvo, al su gladni očli s ovog svita. Taki su znali kazat: trbu nije od cakla da se vidi šta je u njemu. Nek od taki dite ište kruva, a oni njemu: kruv još spava! Al na poslu sataru i ubiju i svoje rođeno kolino, samo da mogu steć.
Kadgod na salašima nije bilo ambetuša već malo natstrijice. Pod njom je bila polica u zidu. Kod taki tvrdaca ne daj bože da bi kogod smio načet kruv čim se ispeče! Ajak, već se kruv metne u te police da bar nikoliko dana stvrdne na suncu. Ta tvrd kruv se manje troši! A ne bi se trošio bog zna kako baš da su ga načeli čim su ga izvadili iz peći, jel se nije smio sasvim ni ispeć. Kruv se vadi, a još napolak prisan, u sridi sav gnjecav i ko bi ga takog io na pritek?!
E, bio tako jedan mlad baćkoš kojeg su u tom tvrdovanju odranili. Došlo vrime i on se oženio. Dok mu je otac tvrdovo, mladom nije baš uvik pravo, al kako je izašo iz očeve kuće i počo gazdovat sebi, posto je gori neg otac. Šta je kamen naspram njega! Iz kamena i kapne voda, al se nije rodio taj čovik koji bi izvuko zalogaj iz šaka ovog baćkoša!
Čim je mladu dovo u kuću, oma joj kaže novi red.
– Ženo, nema većeg grija od rasipa. Zato ne pitaj šta ćeš kad kuvat već svaki dan krumpira i valjušaka.
– Baš svaki dan?
– Pa nećeš baš svaki dan – na Uskrs mož bit i čega boljeg, nek se zna da je god.
Kad je tako, žena nema šta drugo već da čeka taj god i da se bar onda naide čega boljeg. I jedva je živa dočekala taj prvi dan.
– No, čovče, šta ću spremit onako štogod za svetac?
– Kajgane!
Borme je žena karala sebe što se toliko radovala godu i kazala u sebi: obećanje – ludom radovanje. A još kad je opomenio:
– Pazi da se ne priidemo! Tebi jaje, meni jaje. – dosta će to bit za kajganu.
Kadgog je bilo pileža na ledini da se ni ne zna koliko je, a u čestitoj kući se nije ni gledalo na to što i kerovi polapćaju po koje jaje na guvnu. A on za kajganu dva jajeta!
Šta će žena već obavila red i opet je jedva iščekala da prođe godina i da zapita:
– No, čovče, šta ću stvarat onako štogod da se i mi naidemo?
A on njoj:
– Kajgane.
Sirota žena, kad je to čula, i to jedno jaje joj je priteklo. Vidi ona da nema pomoći ako neće u rođenoj kući krast, kad bi i da se naide ko čeljade. I sad već nije više čekala god.
Čekala, a ne čekala, godina je opet prošla. Žena sad već zna šta triba pitat, i tako i kaže:
– Čovče, da ti ispečem kajgane?
Zna ona đavola! Kad je čovik čuo taki divan, on je najedared zaprznio.
– Jesi ti bas svaćena?! Uvik samo kajgane i kajgane! Ne znaš ti da to čoviku jedared i dosadi!
Zagrajio, i ode iz kuće da mu žena nije više ni prid očima. A ona šta će već skuva ono za čega nije morala pitat – krumpira i valjušaka.
Pričao Marko Vojnić Purčar
Hrvatske narodne pripovjetke, 1953.