Arhiv tekstova

Milo za drago

Nuz atove bio mijandžija. Čobani svraćali kod njega kad tudan natiraju ovce, pa među njima i jedan mladi čoban koji se nije davno oženio. U mijandžije bile mačke čudo dobro lovačice, a u čobanovoj kući dosta mišova, al mačku još nikako nije zapatio. Vidi on jedared da je jedna mijandžijina mačka skotna, pa zapita ne bi l mu dao koje mače kad se mačka okoti. U njega je surutke i tako uvik dosta, a biće pomalo i mlika, pa će lovačice dobro živit, a mišove mu potamanit.
– Daću, kako ne bi dao – pristane mijandžija.
– Bar tri mačeta bi mi tribalo, al da nisu ženska. Šta ću sa silnim mačićima, kad bi se mačke počele kotit. – kaže čoban.
– U redu – pristane mijandžija.
E, jedared se mačka omacila, al dok čoban nije došo od mijandžije, jedan bolji gost zaište muško mače, drugi muško mače pa i on razdo. Kad došo čoban, a on njemu tri ženska mačeta. Gleda čoban, gleda, pa će jedared:
– Mijandžijo, pa ovo su sva tri ženska mačeta.
– Pa onda? – onaj se još niki našo uvriđen. – Valjda njim je i mater bila ženska!
Čoban nije naučio na dugačke razgovore, pa kad je čuo taki divan, on mačiće pod kabanicu i ode ko da je sve u redu.
– No-no, doće još kuso na kolač – priti se on mijandžiji, al onako u sebi.
Ni se čoban ni privario. Mijandžija ukraj atova, pa jedared smislio zašto i on ne bi odranio sebi koju ovcu, pa da ima svog sira i kiselne. A u ovog čobana bile ovce lipe, ta za pripovidanje. Mijandžija misli, čobanu je eto i on učinio, dao mu mačiće, pa će mu čoban dat i dobre jaganjce, a možda i jeptinije neg drugi.
– A još ću se s njim i tako izmrkat da ću jaganjce kupit kad se prodaju za klanje – dogovara se mijandžija sa ženom. – Onda se čobani kurtališu jaganjaca, pa ću i budzašto dobit.
Lipo je on to smislio, al je to čuo njegov stari sluga prid kojim je čoban imo veliku čest. Mijandžija starom slugi nikad lipu rič, a čoban didi pomalo sira i kiselne kadgod tudan naiđe kad je dobrog srca pa požali starog čovika. I čim je čoban naišo, a sluga mu sve kaže.
– Dobro, dobro, imaću ja pozor na našeg mijandžiju – smije se čoban.
Kad došlo vrime, a mijandžija onda kaže čobanu da bi kupio od njeg koje jagnje.
– Imaću uskoro niku čast, biće više gostivi, pa oću koje lipo jagnje za klanje – zamličiće on oči čobanu.
– U redu. Dotle će jaganjci baš lipo ojačat, pa ćeš doć i izabrat.
– Al ja bi se oma i pogodio i platio da je stvar cigurna – navalio mijandžija.
– Meni je pravo i to. Možeš i platit, zašto da ne.
I primi čoban novce, pa so tim ajd u atove. Prošo tu koji dan, a mijandžija iđe s kolima. Čoban čim ga je vidio, oma razljučio sve ženske jaganjce, a i najbolje muške, pa i sakrio. Došo mijandžija pa će birat, al kako kojeg jaganjca izabere, a ono muški. Stao on, pa će jedared:
– Hej, čobane, pa ovo su sve muški jaganjci!
– Pa onda? – čoban se sad kobojage ko našo uvriđen. – Mijandžijo, valjda njim je i otac bio muški!
– Znam, znam, – počo se mijandžija češat iza uva – al ja sam drugo štogod mislio.
Čoban slego ramenima, pa veli:
– A mislio pa mislio, al šta tu mož čovik mislit?! Vidiš, kod tebe mačići udarili na mater, a kod mene jaganjci na oca. Ajd sad ti misli koliko oćeš!
Pričao Grša Milanković
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.