Arhiv tekstova

Kad sretneš Svetog Petra

Ko uvik, za božićno vrime študiram baš od svačeg. Kako nam dolazi Gospodin, kako smo ga dočekali?  Jesmo ga zaslužili? Kaki je Božić u raju? Oću l jel neću u raj. Čeljadi, ispalo j’ da to ni sam kad su mi oče otvorite već i kad je sklopim. Kad sve ovo čujete što slidi, nekate mi se smijat jel mene na kraju i ni bilo za smi’. Niko veče ranije legli, vala oma krenem sanjat. Vamo-tamo, ovo-ono, svagdi Božić sam što nije. Ta i zvoncad mi u glave. Odjedanput bane prid mene Sveti Petar sa ona dva njegova ključa. Nisam se stigo ni snać, a već mi počo ispitivat. Od stra sam pritrnio. Odjedanput mi štagod protrese. Otvorim oče kad ono moja aždaja, nadvila se nad men pa će skoro da viče: »Šta jeste, u šta ti to viruješ, a šta to pa nisi? Ajmo počni deklemovat«. Ope’ sam pritrnio. Mal prija od Svetog Petra, jesam mu dobro jel lošo kazo, sad od ove moje. Ne znam od koga više. »Šta si isklištio, šta se češeš, deklemuj«, ope’ će. Ko da mi dragi Bog pamet vratio pa sam se svega sitio: »Ženo, šta si navrla, ta nisam ništa sramotski sanjo. Upravo sreo Svetog Petra a on mi pita pa pita. Pito jel virujem u Boga i da slučajno nema još kaki bogova. Ja sam mu reko da virujem u Boga i da u nikake druge bogove ne virujem. Šta sam tribo kazat, aj kaži ti? Pa mi pito jesam slavio dan Gospodnji, a šta b’ drugo reko neg da jesam. Ta i kad bi se možda zbog kake nevolje moglo desit da mi izmakne ta ti bi mi podsitila. I to sam pošteno reko. Pa mi onda pito jesam poštivo, jel poštivam pokojne, dadu i majku, a šta b’ reko neg da da jesam a i sade je poštivam. Ta oni su mi bili prvi potli našeg Gospodina, Gospe, ostali svetaca i tebe, ženo. E, onda mi iznenadio. Pita jesam ubio, jel kaku taku ludoriju napravio. Ta tu nisam imo dugo študirat. Ko iz puške sam reko da ni kokoš nisam ubio, da kažem zaklo, u životu. E onda mi iznenadio još više. Pita mi jesam bludničio. Vala sam se u snu zacrvenio. Ta nisam, nisam. Di bi ja grišio bludno ,pokorno ću. I onda počo divanit od krađe pa pita jesam kadgod, jel skoro štagod ukro. E, to j’ bilo lako pitanje. Ta nisam svaj važan ću. Možda sam od sebe ka’ sam novce za cigaretli sakrivo u čakšira iz džepa u džep. Zno sam sade već šta će mi pitat. Jesam lažno svidočio. Bome i tu sam bio pripravit. Ta nisam ni na sudu, a kamol ovako digod. A kad mi pito ono što j’ mlogim čigljigavo, a to j’ jesam poželjio tuđu žensku jel još gorje tuđu ženu. Ta nisam reko sam mu da nisam ni stigo. Da sam se za tebe oženio vala još se ni birijo nisam. Sledeće ni moro ni pitat ja već počinjem da nisam nikad poželjio tuđe, nisamo kro, grabljiv i proglet bio, nisam privario«. Bome, ja sam mislio da sam se izvuko, opravdo. Pa istinu sam reko, al njoj to ni dosta. Mislim se da od svi sa zemlje i neba nisam baš moro sanjat i srest Svetog Petra. Ona će: »Ta kako ti slušam ti ko da si anđel što oda po zemlji, al ko ti ne zna skupo bi ti platio. Sve si to lipo umoto i nacifro Svetom Petru u božićni celofan. Vala ti baš i ni povirovo u svemu. Srića da j’ od nedilje ispovid pa još mož ispravit ako si šta slago«. Šta ću neg ćutit, zavuć se pod dunju i nikako op’e spavat jel ko zna možda ope naiđe Sveti Petar. Jest da su mi još zvoncad u glave u sebe ću: »ko šta a ja za Božić Svetog Petra, kud baš«.