Arhiv tekstova

Mijana u crkvi

U jednom selancetu popo se propio do crne zemlje. Svit se odbio od crkve, a on nikako da izbije iz mijane. Jedna crkva, jedna i mijana; samo crkva dobra, a mijana gotovo da se sruši.
– Popo moj rođeni, di ćeš pit kad se moja mijana sruši? – jedared će mijandžija.
– A ko će dat na veresiju kad ni tebi ne plaćam bar godinu dana – kaže popo ko na ispovidi.
Mijandžija bi to kazo i sam, al kad je popo već tako iskren, onaj će kazat šta je naumio.
– Popo moj rođeni, u toj tvojoj crkvi i tako samo vitar ćarlija, a ja nemam snage ziđat novu mijanu. Neg, znaš šta sam ja smislio: da ti meni izdaš crkvu za mijanu.
– Jesi pametan?! Tako štogod svit još nije čuo!
– Nek čuje, jel se meni čini da svit nije čuo ni za popu koji pije na veresiju, a nuz njeg živog ni ker da priđe crkveni prag.
– Divaniš ti štogod! – popo će opet ko na ispovidi.
– A slušaj kako ja mislim: ist-pit ćeš imat koliko ti pod kožu stane, a još će ti i svit dolazit u crkvu pa ćeš moć misit i pridičit ako baš zaželiš da zanat ne zaboraviš.
– Divaniš ti štogod! – popo će opet ko na ispovidi.
– Moj divan nikad nije prazan, a ni tvoj trbu neće bit ako me poslušaš.
– Kad ja nisam poslušo pametnog čovika?
– Vidiš, vidiš, popo moj rođeni, kako si pametan. A vidi još ovo: nigdi bolje strije za mijanu neg tvoja crkva. Ti nećeš morat iz kuće da te svit gleda pijanog, ja ću ti na noge donet sve. To je za tebe dobro. Imaš one velike svetnjače pune svetom vodom i dobre klupe. To je za mene dobro. Kad koji novčan gost posustane, ja ću mu glavu u svetnjaču, pa kad ga dobro zamočim u tvoju svetu vodu, opet će moć pit i trošit. Kojem ni to ne pomaže, taj će se ispavat na kojoj klupi.
– Divaniš ti štogod, samo da ne prigrađivaš i doziđivaš štogod.
– Ni govora. U jednoj ispovidaonici ću držat vino, u drugoj rakiju, a tebe ću dvorit u pridikaonici. Sve ko skrojeno. Ako ne pristaješ, ja za koji dan zatvaram mijanu da se slime ne bi srušilo na moj vrat, a ti kasaj po okolnim selima i traži di ćeš nać veresije.
Kako bi on to radio?! Još da pukne glas o njemu po drugim selima, pa da dođe biskupu u uši i evo nevolje.
– Još sam mislio ovako, – kaže mijandžija – mista ima dosta, pa ću nediljom priređivat kolo za mladež, tako će ti i ženski svit dolazit u crkvu.
Šta će popo na taki pametan razgovor već pristane. Živi on sad i uživa u svojoj crkvi ko nikad dotle. Mijana krenila ko bisna, puna crkva svita, a popo misi kad u zoru kad u ponoć. Ne smeta mu ni što vorgule pod misom sviraje kolo, jel ga mijandžija dvori da ni cara ne bi bolje.
Popi pala kašika u med pa sve dubi. Čovik se pomladio od dobrog života pa se nediljom još i u kolo vaća. Tako jedne nedilje poslipodne kolo će baš počet kad će vrag nanet ne ma koga već glavom biskupa.
– Vidi ti ovog mog pope – biskup će kad je karuca zaustavio prid crkvom. – Ko je lud to kazo da se svit odbio od njeg kad i na rano večernje nagrće cilo selo.
Biskup se obradovo, al kad je ušo u crkvu pa čuo kako na vorgulama roji bunjevačko kolo, on samo zine:
– Dobro ja to vidim?! Jesam ja u mijani?!
Zinio biskup, zinio i svit, a popo kad je vidio kako svi ćute ko zaliveni, poskočio i podviknio baš ko da je u kolu:
– Magarci jedni, krave Božije, kad je crkva, šta ne kažete da je crkva?! Da slučajno ja nisam tu, prisvitli biskup bi još mogo pomislit da se zabunio.
Pričao Grga Tumbas, Bikovo