Arhiv tekstova

Prija i potli čekanja (čekam)

Kažu da svako vrime nosi svoje no ja ću nadodat i moje, a to j’ da j’ vično bilo da smo u svakom vrimenu štagod jel kogagod čekali, dočekivali. Ja da narastem, da se oženim pa da se rodu dica, da škule završu pa se poženu i poudaju. Brez dice sriće nema a ka’ su ona srićna nema srićnijeg čekanja. I sade ovo prija i potli Božića došlo mi ko pravo vrime za študiranje i mudrovanje. Čeko i ispratio Božić. Dočeko Marina sa trulog Zapada da mi po iljaditi put isponova kaže: »Ajte mi ope’ divante kako j’ kadgod bilo za Božić«. Bome, kako čujem baš se čeljad i nisu štagod pripravili čekajuć Božić a i za Božić bilo svašta. Zaboravili na slamu, stara jila. Ta zaboravilo se šta se i kako radi u kuće za Božić, kako se iđe čestitat i šta sve još ni. Pozaboravljali ko da su viru prominjili. Bome, u naše kuće sve se poštiva kako j’ uvik bilo. Da naspomenem kako nas u čekanju svega zadesila pucnjava, gruvanje. Ta bilo je već i prid Božić, na sam Božić, kasnije da ne divanim. Ko u ratu. Ne mož drimat, spavat, divanit se, moljit se. Dica, al koliko čujem i veliki, ko da nikad nisu čuli da ovo vrime ni za veselje take fele. Tako čekajuć Božić dobiješ za Božić kako kažu mladi popularno »topovski udar«. Bome čekali i dočekali snig, a brez sniga prave zime nema. Barem je kadgod tako bilo. Sa’ će kogod kazat eto ovaj ope’ štagod fantazira, al, čeljadi, bez da napada meter sniga i da ladnoća misec-dva ne ošine ni da nema zdravlja za čeljade neg nema ni pravog sigranja. A i za protiv bakcila nema ništa bolje od prave zime. Ništa je ne ubija bolje neg ladnoća. A i za sigranje. U kuće čujem da su dica jedva dočekala da se iđu sonat. S benta se spušćavat na led. Ta ko danas se sićam: odšklijo si se s done strane dunavca kad se spušćeš. Vala se sto meteri putovalo. E sad svake godine čekamo zimu, snig i ladnoću. Više je ne bude neg što je bude. Da naspomenem i na kraju kad se snig otopi pa ode u žednu zemlju i ona dobije svoje, što cile godine čeka. A bome prošle godine nas zadesili i izbori, kako se moderno kaže. Da ope’ biramo vlast. Jest da j’ bilo prija godin dana isto, al evo nadesili da bude ope’. Čekali, dočekali, izbirnili al evo sade čekamo da kažu koji će bit glavni. Jest da su pobedili isti pa još i više, al sade da vidimo, čekamo, što b’ rekli ko će zasist. Kako j’ jedan naš stari mudrijaš reko: kojoj ćemo nagojitoj guskii vrat još nagojit. E, što čekamo al uz to čekanje još se svačeg naslušamo. E, bome u tom čekanju obećavu da će penzije i plate it nagor, da će bit i jeftinijeg . A bome evo sad kako čujem čekaćemo oćel opet u vojsku tribat it. E, sad, čeljadi što s mora čekat – mora. Valjda dragi Bog tako oće, al onda da j’ u čekanju i zdrav bit jel sam jaka zima za mene već ni dosta. A bit zdrav danas je umetnost kako b’ se reklo moderno, još da dodam i velika srića. Jel ako nisi zdrav, obro si bostan a ako još nemaš novaca onda ti nema spasa. A šta da vam kažem, ja čekam doktora. Imo sam zakazano za prija misec dana no onda se pokvario nikaki aparat za mirenje pa se onda doktor razbolio. Mislim se, pa vala se i aparat smije pokvarit a doktor razbolit. E, sade ope’ čekam jel čim je ozdravio doktor i aparat se opravio ošo se doktor skijat. Aj što doktora čekam, vala će doć, neg sade čujem na prolliće će ope’ nikaki izbori a fala Bogu i Uskrs. Čekam. Biće ako dočekam, po naški ako ostanem.