Voda

19.01.2024

Divana od čekanja, dolaženja i odlaženja do da nam se štagod napravi, vrati, nikad dosta. Sve to lipo, čeljadi, al u tom svemu nestalo j’ i pogubilo nam se svega i svačeg i to o-ho-ho. I to pravo da kažem mlogo onog od čega život i ni isti već iđe stalno na gorje. A što j’ još gorje to se ne mož i nema di sade ni kupit, a nema se volje, da ne kažem pameti, da se i napravi kako j’ bilo jel ajd da kažem kako bi tribalo bit. I ne b’ ja pripovido od tog da tamo već prid Badnjak nisu javili da Dunav dolazi. Kod nas kažu diže se, raste, biće velika voda, odviše velika. Čeljad se zabrine ku’ će ta sva voda. Da do sela neće doć, da kaki bent neće popušćat. Eto, poslidnji godina mož kazat da to ni od skoro, svagdi mož čut kako nam fali vode, kako cilom svitu fali vode, kako ju čekamo. E, bome nismo mi tu daleko odmakli. Čak mož reć da smo i požurili jel svako ko j’ malo tio slušat jel je zapamtio šta su naši stari divanili vidio bi kako nama vamo oko nas fali voda. Ajd svako znade da zemlji i svakom ko oda po nje triba voda. Pooreš, posiješ pa glediš u nebo, iđeš se kod svetog Ivana moljit da kiša pada i bude kako dragi Bog da, al ja sade pripovidam o druge vode. Za ’vi moji godina doživio i slušo da j’ bilo svakako; em što ne pada kiša pa nema vode em što nema vode di je uvik bilo. Čeljadi moja, ka’ j’ voda nestala, jel pravo da kažem ka’ j’ ošla, mlogo šta j’ nestalo. Oću kazat da j’ nestala iz našeg, kako sade zovu, monoštorskog rita a najgorje je što j’ nestala tako što smo ju mi primistili da ne kažem otirali. Jedan bent, drugi pa teći i ode. E, tako j’ taj naš monoštorski rit u mlogom osto brez vode, a i tamo di je još ima i tamo nestaje. A mi kako vidim i koliko se razumim ne brinemo se ne pomažemo da ostane ni ono malo što j’ ostalo. A ta taj naš monoštorski rit prija sto godina bio je pun svega i svačeg. Počinjo oma potli poslidnji kuća. Voda, Dunav oma pokraj sela. Šuma oma priko vode. A u šume bara, priliva, džindža, jezera i jaraka. Ne mož nabrojat. Na kraj sela, na Dole bila stanica di su pristajali brodovi, utovarali putnike pa išli dalje. Ta čeljad išla do Aljmaša slavit Gospu i brodovma, al bome i na čamcu. Skoro do Osika si mogo otić čamcem. Bilo 32 vodenice, brodarska stanica, na 24 mista su se brodovi razni fela mogli privezat da utovaru šta im triba. Bilo što mali što veliki i 30 ribara koji su ribu pridavali na barku koja j’ bila postavita u Podunavu, oma na kraj sela. Bilo jedno vrime i po tri ribnjaka di se otranjivala riba. Sade ribe sam za one koji su odviše uporni, a od ribara ni traga. Kadgod odeš na vodu ispod sela, a tamo privezano moždak i do 300 čamaca a sad ako ji ima 10 mlogo je. U šume se otranjivali svinji, nisi je moro it ni pojit ni ranit a kad dođe baš odviše velika voda oni doplivu kući. Bilo rasta i jasina, a sade topola caruje. U šume ograda do ograde da i divljač poludi. Do vode sad moru putovat. Bare, prilivi, džindže, jarci, jezera, dunavci se posušili i zasuli. Mlogo bilo, a mlogo da ne kažem sve i nestalo. Ta skoro da ne mož izmirit. Jel možda i mož izmirit sam niko pravog neće. I sade evo voda došla, a mi ne znamo šta ćemo s njom, a čo sam da kogod tamo na trulom zapadu baš i zna. Zna čuvat i sačuvat koliko se može, a još više kolika ti volja. Voda, kadgod je bilo danaske se spominjalo. Života davala, a danaske jel nas plašila jel se sam sanjala.