Arhiv tekstova

Prvi žandari u Bajmaku

Kad su Švabe doselile u Bajmak, bili su puni laki novaca. Počeli oma kupovat zemlju, samo trču za čovikom, u šaku mu se uvlače:
– Pošto taš semlja?
Bilo dosta ljudi što su se polakumili na bile novce, kurtalisali se zemlje, al posli udarili u mišalj. Jednom tako utrpali novce u ruku, a on posli lego u brazdu pa plače, ne da zemlju, al Švabo dovo silu i čovika otirali. I došle tu i druge nezgode, nove gazde kroju nadnicu, pa još biraje koga će uzet na poso i jedared se domotalo do tog da se svit uzbune, dižu ljudi glave ko ždralovi. Jedan pun ćerivi, drugi puno sinova, a sad ni zemlje a baš ni zarade, pa se svit okrenio naopako i dosta nji čekali samo mraka. Za dana uvižba di je volija, di je pun karmić, a uveče ko vilovnjak: sad ga vidiš sad ga ne vidiš – što očima to rukama. Kome je krevet prazan, ko nema ogrnjača, tom se noćom ne spava.
Knez će okrenit otaleg, pa ondaleg, al nema pomoći, svit sve vreje. Jedared počo on u sensku kuću sazivat jednog po jednog.
Bio niki dida Mata, bio silan čovik, jak i kuražan, a taki što je svakog volio i svaki ga volio. Pošten od glave do pete, a ni rad pameti nikad se nije zatrčo u komšiluk. Sazvo knez i njeg, pa bisno i goropadno š njim, ne da sebi blizo. A dida Mata:
– Nikom ja nisam sagrišio. Možem ja svakom pogledat u oči i divanit sa svakim, pa i s tvojom glavom. I da ti mene puštiš na miru, ako ‘š da ostaneš na miru.
A knez ko oparen:
– Dovešću ja žandare, pa će oni divanit s vašim guzicama, samo se nemojte primirit.
Hamišan čovik bio knez, zna da dida Matu svi poštivaje, pa on to priko njeg ko poručiva svitu. A dida Mate napunio lulu, jedared puštio dim, dvared pljunio i ajd kući. Al kad prošlo dan-dva, knez dovo žandare u selo. Nji vodio niki mali čovik. Kad su ga vidili, Bajmačani mu oma nadili ime Baćela, pa samo odmanili:
– Šta će taj prcov tu?
Žandari došli, al kad su vidili kako svit vreje, ni oni ne znadu s kojeg kraja bi počeli. Bome ni oni ne smidu lako tisnit u kuću. I šta će bit, već se dalo u bubanj da svaki ima bit kod kuće. Sad će žandari vrebat ko se nije zateko kod kuće: e taj je bio u nečistim poslovima, tog će oni za uši vuć i po turu tuć. Šetaje se po selu, kvrcaje na pendžere, pa se svaki mora pokazat. Došli i do dida Matine kuće, kvrcaje, a dida Mata stao na stoc, otvorio pendžer, pa njim se istrćio. Prid njim baba drži niku vrbinu od ogledalca, a on se peruškom sapuna, ko brijaće se.
– Dida Mata, šta će to sad bit? – Baćela se uspivčio, čovik bio oštar, pravo šilo.
A dida Mata se samo paštri s peruškom, sapuna se, pa onako priko posla veli:
– Vršim knezovu zapovid, a usput svršavam i svoj poso.
– Kaku to zapovid, vrag u Vas i u kneza! – kaki je mali, Baćela sve poskakiva da priko dida Matinog tura vidi šta onaj radi.
Dida Mata opet samo žulja bradu peruškom i mirno:
– Pa glavom meni je knez kazo da će žandare dovest odek u selo pa će oni divanit s našim guzicama. Eto, ljudi, izdivanite se s mojom do mile volje, nemojte vi gubit i obazirat se na to što ja i baba radimo naš poso.
Pričao Ivacko Križan