Arhiv tekstova

Otelio se

Bila jedna blagoslovljena kuća – dice u njoj koliko oćeš. U tom nije bilo nevolje jel su dica zdrava ko tuckovi, a kad poodrastu poso se vaća za nji. E, al u svakom žitu ima i kukolja i tako se i tu jedan izmetnio. Svako dite sisa dok mu je vrime, al ovom nikad dosta. Lin je i žvakat i kad ga je mater odbila od sise, a on pod krave. Nasisa se, zavuče se digod i spava ko mačak. Porasto je već, ta pravi momak za ženidbu, a on još uvik tako. Nije to bilo na diku njegovima ni dok je bio mali, al je sad i ta nevolja da on posisa sve mliko od krava i čeljadima ne ostane ni kapi zarad lika. Sisa, ne radi ništa, pa se ugojio da bi bio zdravo koristan, samo da je kojom srićom bio krmče.
Svituju ga, al njemu ne pomaže ništa osim kuge jel prike smrti. Od silnog mlika trbu mu se naduo da jedva vidi od njega kud koraca. Šta će s njim kad ništa ne pomaže već mu otac jedared zapriti:
– Sinko, ako se ne maniš za vrimena, znaš li ti da ćeš se otelit? Vidiš koliki ti je već trbu!
– Pa nek! – on je samo odmanio.
Kad ne pomaže ni svit ni zastrašivanje, šta će otac već će ga otirat u svit. Siroma čovik se poplašio da će mu se ovako još zapravo raspuknit. Misle, kad ode u svit, omršaviće jel nije vridan sebi kruva zaradit.
Momak ode i prvo veče se ište na konak u jedan salaš. Ljudi ga pušte u košaru, a njemu to baš i triba. Ne traži on sobu kad su krave u košari. Ne da bi se isko u sobu nego ne ište ni večeru, već kako su čeljad izmakla, a on za vime. Kad se onda nasiso, samo se izvalio i opružio na slami koliko je dugačak. Linčina spava, ta ne bi se razbudio da mu se salaš ruši nad glavom.
A te noći jedna krava se otelila, al tako nesrićno da je uginila. Ljudi nisu znali šta bi. Imali su doduše drugu kravu, al se ta zdravo vućala. Sklonili su je iz košare da ne ubije tele, al šta će s njim kad mu je mater uginila?! Dotle su gatali dok nisu nagatali da ga metnu nuz momka. Ko vele, nuz tako debelog gosta teletu će bar bit vruće, a ujtru će već vidit šta će s njim.
Lini momak ni ne klapi šta se te noći događalo dok je on spavo, al kad se u zoru trgo iza sna, a tele ga liže po rukama. Tele ko tele, šta ono zna. Vidi, živ stvor nuz njega, pa ga liže. Al kad je onaj to vidio, a još i to da u košari nema krava, skočio je kako još u životu nije. Ode linčina ko da ga nikad nije ni bilo u toj košari. I kad se jedared zauko, tako je koraco do kuće da mu je trbu splasnio bolje neg probušeni mijur.
– Otkud tebe već kući?! – čeljad stala u čudu kad su ga vidili kako je već drugi dan osvanio u avliji.
– Al bar da nisam ni odlazio! – on oma udario u plač i u tužbu.
– Ta koja nevolja te je uvatila?
– Zar ne vidite kako mi je trbu splasnio? – on samo plače.
Kad je otac to vidio, znao je da se njegov lini sin digod dobro opeko, pa će se našalit:
– Sinko, da se ti nisi već otelio?
– Jesam, baćo, – on je samo zajico. – Jesam, al nemojte nikom kazat, a ja nikad više mliko neću uzet u usta. Nikad više, samo me nemojte iznet svitu na glas.
Otac bi se smijo na sva usta kad je to čuo, a još kad mu je sin ispripovido kako se to dogodilo. Smijo bi se, al se napravio ozbiljan i kaže:
– Vidiš, vidiš, sinko, da se nisi otelio, ti se ne bi opametio još ni sad. Nije ti dao taj veliki trbu.
Al sad mu nije dugo pripovido već ga uzo za uši i na poso. Momak oće drage volje i još veli:
– Al bar da nisam išo od kuće. Tako bi se tu otelio, pa bi imali bar tu hasnu od tog što sam popio to silno mliko. A ovako sam od teške sramote ostavio tamo još i tele, i to u salašu di sam se svega jedared nasiso!
Pričao Marko Vojnić Purčar