Arhiv tekstova

Više od pripovićke

Nedilja. Prošla i mala i velika misa. Užinali ko i uvik oma potli velike mise. Unaprid baka Janja javila da će se malo opočivat pa onda svi na klupčicu. Taman vitar sto, a sunce najbolje stalo grijat svi se posmišćali na klupčice. Ta nismo ni posidali baka Tonka  kreće. Jest ona uvik poslidnja, al sade se smije ko da ni sva svoja: »Čeljadi, juče ostavili upaljit televizor, a ja se zagledala. Kad ono počinje ona stara pripovićka. Od tri praseta. Tri praseta se sigrala, ludirala, gorje neg dica. Bože dragi, ne mogu se sustavit od smijanja. Morate mi prostit. I ovaj najstariji braći, da se ne triba sam sigrat već da kuću triba pravit dok je vrime. Jel ko na vrime krene taj i stigne, kad vuk dođe biće zla. I lipo on nje napušće i ode. I ni se on jedno vrime dolazio ni redovno sigrat već je pravio kuću. Bome napravio kuću od tvrdog, kako kažu čvrstog matrijala. Od cigala. Kaka j‘ taka j‘, al je od cigala. Gledim kuću pa ope‘ u smi‘. I šta će braća neg onako od sigre i oni ponapravljali kuće, al mlogo drugojačije. Jedan napravio od slame drugi od dasaka. Bome, tu sam se tek smijala. Ponapravljali pa u sigranje. I tako da skratim došo onaj dan da im došo vuk u goste. Svi se razbižali, svako se sakrio u svoju kuću. Vuk za njima. Prvo za ‘nim što j‘ napravio kuću od slame, oduvo kućo dok si reko britva. Ovaj biž, a ja ope‘ u smi‘. Pobigo kod onog što j‘ napravio kuću od dasaka. Vuk i ovu oduva, braća biž. To da vidite, jedan priko drugog. Obadvoj pobigli kod najstarijeg brata što j‘ napravio kuću od cigala. E, bome, tu vuk ni mogo oduvat već je strado ka‘ j‘ kroz odžak tio unić, izgorio. Tu sam se najviše nasmijala«. Strina Evča oma za njom u smi‘: »Jest, jest baka Tonka, i ja gledala. Ta baš sam se nasmijali. Baš su bili zgodni prašci. Sitila sam se pripovićke, divanili nam dok smo bili mali. I baš lipo bilo za gledat. Ta prava dičja pripovićka. Nasmijala sam se pa još sritan kraj. Tako baš i triba. To j‘ baš prava, lipa pripovićka. Za smi«. Gledim baka Janju, razvezala maramu, sad znam da će bit svašta. »Tonka, Evča, ta vi niste ni za šta, ni za prašce čuvat, a kamol guske, sam gledat a ni to. Ta, ta pripovićka divani od života. Kako od maloći dica triba da se uču kako triba radit kako triba a ni ofrlje. Kako roditelji dicu tribu učit šta j‘ život, a ni sam‘ sigranje. Da j‘ kuća najvažnija i čeljad u njoj. Da ju triba tako napravit da ju ne može nikaka nevolja sam tako oduvat, srušit. Bože, šta i kako ste vi vašu dicu učili. Sad mi muka«, baka Janja će. Baka Marica nastavlja: »Čeljadi, ta Janja ima pravo, ta tako j‘ rekla za uramit. Ta tako se i država pravi, da ne bude na klimavi noga i laganju i varanju, da ima dobre komšije. Da svaki rabadžija zaradi, da se mož ličit, dicu u škule slat. Da oni što ju vodu budu najpametniji i najvridniji a ni najsposobniji za skrutit. Jest, jest, ove dvi da ne kažem ćurke jel ovce njima do smijanja i sprdanja. Pa taj koji je tu pripovićku napiso daleko je mislio, ni mislio da se kogot smije i sprdači s njom već da se iz pripovićke od života uči. Ta te kuće to su vam i vira, i brak što b‘ rekli, i škula, i poštenje, da budeš da se na tebe ugleđu a ni da se s tobom smiju«. Gledim i slušam, češem se iza glave pa študiram dokle smo došli od pripovićke, od tri praseta. I bome kad bolj‘ proštudiram i nisu ta tri praseta za smi‘ već za duboko se proštudirat. A kako vidim kogod bi mogo i tribo plakat, a ni smijat se. Ta onako ću na glas, ko matori: »Pa ovo j‘ više od pripovićke«.