Arhiv tekstova

Briga

Ni prošlo ni par dana strina Evča poručila da ope’ triba, i to friško, doć na klupčicu. Već sam se sad i zabrinio, šta sad ope’ ima novo. Svi dojurili, posidali, a nema strina Evče. Svi se čudu šta j’ to sad. Naručila nas, a nje nema. Kad ono otvara se kapija od njeve kuće, izlazi limuzina. Iđe k nama. Ta strina Evčina sestra ju dotirala do same klupčice. Sam što ni porušila i nas i klupčicu. Izlazi strina Evča iz limuzine, uzdiše, kvakom se podupire. Sida na klupčicu. »Pa di si za Boga miloga, Evča? Em si nas naručila, em kasniš, em ti donašu, em sad vidimo kako šantaćeš. A sade kako čujem kako uzdišeš još sam se sad zabrinila«, baka Janja će. Sida strina Evča, namišća se, pomalo i jauče pa će: »E, čeljadi, drago mi je da čujem da se i vi brinete za mene. Sam da znate i država se pobrinila, brine za mene«. Ni ni završila redovno kad baka Janja pita: »Evča, ko da b’ rekla da si se štagod razbolila, da ne kažem tila umrit al vidim da i nisi umrla. Ako s’ bila kod doktora pa država zato plaća doktore da nas spašavu. Ne triba se tu potli zafaljivat nikom. To narod sve plaća«. Na to će strina Evča: »Slušajte, glete čeljadi, išla ja u ambulantu podić likove. Znate ono što svakog miseca moraš. Kad isprid ambulant, ta virujte mi tri-četir kere, a jedan se baš ispružio isprid vrati i ne miče se. Kažem ja njemu da se sklonji. Više put. On ništa. Kako sam ga ja krenila prikoračit, a on mene zgrabio za nogu. Dreknila sam da se vala i kera uplašio pa pobigo. Brzo kod doktora. Pokazivam mu što mi kera ugrizo. Bome, vidu se zubi, krv curi. Lipo su se doktor i sestra pobrinili za mene, al još boli. Ka’ sam izašla napolj’ i rekla čeljadima šta mi se desilo, oma su mi svitovali da se vratim natrag da tražim kod doktora uput. Sve rekli kako da onda odem kod fiškala  pa mož tužit državu. Zaradit i novaca što ti kera ugrizo. Ja ni pet ni šest natrag. I ni se doktor ni bunio, on u brige piše uput za bolnicu. Brine se ope’ za mene. I snaja zabrinita, došla po mene pa pravac bolnica. A zamislite tamo. Tražu od mene da prijavim koji mi kera ugrizo, da ga vala iđem uvatit. A ja ne znam di mi glava. Ta puno selo kerova. Znam da j’ bio nikaki crni i da mi ugrizo. Više ništa. Sa’ ću ja it vatat keru. Bože, i taj doktor ni kako triba. Do kreveta da mi doć. No nikako su mi i tu dali sve što triba. Završili kod advokata. I on se lipo pobrinio za mene. Reko da tribam tužit državu pa ću cigurno dobit sto iljada od države. Ispotpisivala se i sva sritna biž kući. Ko u buđelaru da već nosim sto iljada. Eto, i naš doktor se pobrinio, i u bolnice se pobrinili, fiškal se pobrinio a i država će se pobrinit pa platit. E, to j’ briga, čeljadi«. »Bože dragi, Majko sveta, pa, Evča, ti nisi sva svoja. Pa kaka j’ to briga? Ta selo nam puno kerova ko kerovi buva. Mal-mal pa kogagod ugrizu«, baka Marica će. Baka Manda objašnjava kako j’ iz države pobigo ko j’ mogo, jedino kerovi nam ostali. Bisno će: »Nit se kogod brine čiji su, jesu zdravi jel bisni. Nit je ko vata. A za platit se ima«. Baka Tonka bisno: »Jest,  ima i oni što se brinu za te kerove što se već po cili dan paradiru po selu. Vala ni vikat na njeg ne smiješ. Još mož i nastradat i na sudu završit, nisi dobar spram nji«. Ne razumim se u tu državnu kersku politiku, al vidim ko da se država malkice, malkice više brine za čeljade nek za kerove. Briga j’ to. A možda i ni baš nikaka biga«.