Arhiv tekstova

Pintar, vrag i baba

Bio jedan mladi pintar, lužice delo i išo uvek tako u šumu. Radi danas, radi sutra, već tri godine, a vrag je bio uvek kod njega, tento nek on se posvadi sa svojom ženom. Eto tri godine su već prošle, ide vrag:
– Pa ja tog nisam mogo pretentat, da sam bio negdi u gradu tri stotine bi ja pretento da se svađaju.
Ide vrag ljut, a nekaka stara baba bila za kućom toj pintarici mladoj. Ona gledi – ide vrag, pa kaže:
– Di si bio, smešota?
– Ša te briga? Ne možeš mi pomoć!
– No, kaži mi što?
– Šo?! Tu sam bio kod tog tvog komšije tri godine, pa je nisam mogao posvađat.
– He, šo ćeš ti meni dati? Danas ću je posvađat da se budu tukli. – kaže baba.
– O, babo, štogod prosiš platiću ti, donest ću ti.
– Jednog kožuva, bekeča donesi mi, jednu krpu na glavu, jednog frtuna.
– Mam ću ti donest, al ako ne bude, onda znaš šo je tvoje: on te bum gulio.
– Slobodno.
Otide vrag, a baba se lepo pokupi, uzme stolnjaka na ruke pa ide u šumu po drva. Otišla, sela kod pintara di on radi.
– Šo, babo, jesi l opešala?
– Bome, sinak, jesam. Znaš, ne bi došla ni za pod ništ, al žavo mi te je. Taki mlad, raban čovek, siguran, služi, a šo? Al, sinko, pazi se k večeri.
Pintar zaseče švarbu u panj, gledi u babu: šo, za čega da se on pazi?! Al baba kaže:
– Ta tvoja nezgoda taka ti je umiljata kad ti dođeš, al kad tebe nema, gle što radi. Tako je kazala: k večeri će ti britvom vrata odrezat. Čuvaj se!
– A šta bi joj bilo pa bi meni vrata odrezala, pa mi tako lepo živimo.
– Oće, mrcina, oće! Nego pazi, tu nju ćeš ufatit. Legni na postelj kad se navečeraš, ona neće leći. Kad ti zaspeš, gleđi – polako. Buš videl da će britvu ufatit i će ti vrata prerezat, onda ćeš ju ufatit. Nego ti nj dobro zmeti. – kaže baba.
He, sad ga je stra, ne zna ni radit. Ša bi joj bilo?! Baba kupi dvi-tri treske, dene na glavu i ide. Došla doma, baci drva, sela na panj pa se opočiva, a pintarica na drvljivu kupi drva.
– Šo, baba, – kaže – babo, si opešala?
– Opešala, ćerko, opešala, al ne mrem ostat. Znaš, da je zemlja propala ja bi otišla u zemlju od srama.
E, pa sad mlada pintarica digla glavu:
– Zašto?!
– I-juj, meni! One tri tamo kod njega, al ja ću tebe naučit. Ti k večeri kad on lepo zaspe – pazi, zaspaće on friško – uzmi britvu pa onog njegovog brka, koji je najdulji, polako britvom odreži i deni k sebi u nadra. Onda on ne mre više s one tri.
Oće, ona, oće. Kad dođe, ona ga lepo dočeka ko i dotleg, a on misli: hm, kako me lepo dočeka, pa koji bi joj bio Bog da ona meni vrata odreže?! E, pa sad navečerali se.
– E, – kaže – ženo, ne ideš spavat?
– Ja ću malko štrifle krpat, plesti, onda ću i ja leći.
– No, ja idem.
Legne na postelj, okrene se na kuću, zažmeri, počas on: hr, hr, hr – zarguča. Ona glede: ej, spava! Ona se digne. Tako kod ogledala britva visela na koži veveričinoj, ona polako britvu zvuče, nju otvori i k njemu, al on nju za ruku:
– O, Boga, a šta ćeš ti?!
Ufatio nju za šake, e, sad se uplašila. On grbaču u šake pa nju preko leđu udri, ona u vrisku, a vrag u ganku igra:
– Ho, baba, ta jedan dan tako je posvađala da se tuču, ja tri godine nisam mogo.
Ide vrag, viče babi:
– Babo, više znaš od mene.
– Jelda da znam! Ne buš ti mene gulio.
Cvjetovi mećave, Zagreb 1971.