Arhiv tekstova

Tvrdac dočekivo goste

Bio tako jedan naš gazda koji je i od sebe žalio zalogaj, a drugom gleda u zube, pa samo što ne zaplače. Ni žena mu nije bila bolja i nije ni čudo što su nji dvoje živili u slogi i zadovoljstvu. Kako ne bi bili zadovoljni i vazdan srićni kad jedno drugom ugađaju. Tako kad žena uzme zalogaj, onda joj čovik gleda u zube i plače, a kad čovik uzme veću koricu kruva, onda žena plače. Tako su oni ugađali jedno drugom, al ćer jedinica ko da nije njeva.
– Šta će mi to silno bogatstvo kad se ne smim ni alvatno naist ko druga čeljad?! – kaže ona roditeljima kad je poodrasla.
Ne mari nek rade s njom šta oće, al divojka ne sakriva da joj je mrsko što joj je otac taki tvrdac, a mater se nuz njega prišila ko osim, pa ne znaš koje je gore. Daborme da se ni taka ćer starcima nije baš dopadala i jedva su dočekali da je kogod isprosi.
Došlo vrime i tom, pa na divojku doneli rakiju iz jedne jake familije. Divojkini starci ne zagledaju kaki je momak na oko već kad su vidili da ta familija još bolje stoji neg oni i da se u toj kući još teče, oma su primili rakiju. Ne gledaju kaki je mladoženja, al ni udavača baš ne gleda – ne mari da je kaki, samo da je već jedared vode iz ove kuće. Ne zna doduše kako će joj bit u novoj kući, al ko veli, ako će joj u novoj bit i gore, za to bar ne zna, a ode joj već dotužilo.
Kad su svi složni, sad će u nedilju doć pretelji divojačkoj kući da udivane svadbarinu. E, divojkinim starcima je još samo ta nevolja da odbave svatove, pa su onda skinili brigu s vrata, nek otsele ćerin čovik gleda kako će ženu ruvarit i kruvarit. Svatovi, nije to mala briga za takog tvrca! Dobro će tu bit pametan!
– Znaš ti, ženo, šta ja mislim? – počo je tvrdac gonetat.
– Ti ćeš kazat.
– Dobro će bit ako se mi pretelju malo ulažemo, pa da s malim troškom pribortamo te svatove. Ako svekar babo tio mladi kupit ruvo, mi nećemo tako već u novcu, i kad on dâ novce, dosta će bit ako i polak potrošimo na vinčano ruvo, a drugo će ostat nama. Tako gledaj da i oko drugog teret spadne na pretelja.
– Vidiš, vidiš, to si dobro naumio, al kako ćemo se to ulagivat preteljima?
– Kako ćemo?! Ženo moja, niko ne mož prodat ako nije kupio. Triba malo i potrošit ako oćeš tušta zaradit. Eto, zato sam izmislio ovako: da mi pretelje dočekamo kako se ni ne nadaju. Ugostićemo i, al onako čovičanski i božijanski, pa kad vide da smo mi ljudi, neće oni tit da izostanu iza nas. Samo tako, pa da vidiš kako će se pretelj lako priklonit na našu rič, da šta zaištemo.
Ženi se doduše nije baš dopalo što će se uvaljivat u trošak, al kad je vidila da će se to i dvostruko vratit, pristala je, pa oma i zapita šta će spremat da dočeka pretelje.
– Znaš šta, ženo, nek bude što nije bilo nikad: skuvaj dvoje jaja! Nek pretelji vide iz kake kuće vode divojku!
Tvrdac i žena su baš bili u riči kad je ušla i njeva ćer.
– A-joj, baćo, šta će nama ostat za užnu kad prid pretelje mećete svega dva jajeta?! – ona će se rugat.
Ruga se sirota divojka, al baćo ni ne klapi o tom već njoj ozbiljno:
– Iđi ti, curo, do kera s takim divanom! Ne misliš valjda da će pretelji bit tako brezobrazni da će poist obadva jajeta?!
Tako veli baćo, a nana će još nakalamit:
– Curo moja, baš smo primili rakiju, al kad bi ispalo da su ti naši novi pretelji tako nečuvarni da najedared poidu čitava dva jajeta, e nemoj mislit da će od svatova bit štogod! Ajak, ne damo mi tebe u taku kuću!
Kad je sirota divojka čula taki razgovor, njoj se počela okrećat soba.
– Teško meni tužnoj ako je to kuća ko i naša – zaplakala je u sav glas. – A šta sam se onda i udavala!
Pričala Luca Vojnić Purčar