Arhiv tekstova

Veliki brat i pajta

Ope’ nas postrojila strina Evča. Mislim se vala ju odviše štagod zasvrbilo, odviše j’ tila štagod kazat pa j’ i prva osvanila. Prva došla, sila i čeka. Ja i moj dičji stolčac oma za njom. Ko da j’ znala da ćemo nas dvoj doć prvi, pruža mi u štanicli štagod: »Evo ti malo paprenog šećera«. Stižu svi, posmišćali se, a strina Evča sad ko baka Janja namišća maramu pa će sva važna: »Sam da znate, to mi nova marama. Jest da ima cigurno pedest godina i da mi ju moja baka ostavila, al sa’ sam ju prvi put latila nosit. No, čeljadi nismo došli rad moje marame već zbog čegagod drugoga. Jeste čuli? Jeste vidili na televizije ko nam bio. Ta bio nam u gosti naš veliki brat, veliki pajta. Možda ima jedan veći, al njeg nećemo sade spominjat. Ope’ se došo pobrinit za nas, pomoć. Dono svašta, potpisalli još više. I bome nismo se osramotili, dočekali ga kako dragi Bog zapovida. Skupilo se tušta čeljadi. Dopratio ga ni više ni manje neg naš avijon. Crveni ćilim metnili, pa jila i pića što ni sultan nema ponudili. Ko najmilijeg kad dočekaš. Ni se šparalo. I sade ko da nam sunce svanilo, ni brigeša za nas. I zamislite, ni on došo kod svakog. Bio kod jedni pa kod nas i onda na još jedno misto iđe. Sade svi vidu da smo mi tu od važniji kad taki velliki dolazi kod nas«. »Eeee, Evča moja draga, pa ti ko da si mu ambrelo nosila tako sve znaš. Eeee, nisi se prominjila a tolike si godine natukla. Ta ti još viruješ da j’ sve onako kako na tarabe piše, da u radiju živu mali ljudi. Ta kad tebe zaludi televizija, ondak znam koliko j’ sati u podne«. »Baka Janjo, ta kakogod da štagod vlast da kažem država napravi vi uvik protiv tirate, kako b’ rekli uvik... protiv vitra. Ta mi moramo uvik bit za vlast i virovat joj, zato smo ju i birali da nas vodi. Brine se za nas. Brez nje bi bili ko ćoravi«, strina Evča će. Baka Marica počimlje bisno: »Čeljadi, nas kad kogod krene branit, krene nas pomagat jel faljit oma se uplašim. Oma se uplašim, jel mi onda uvik cigurno potli nagrebusimo, odviše skupo platimo. Al kad nas falju, tapšu po ramena, vala tek onda lošo da ne kažem gadno, prođemo. Onda poletimo nebu pod oblake misleć da nam ravna nema i onda kad trisnemo dole češemo se di nas i ne svrbi. I uvik drugi kriv«. Baka Manda divani kako ne razumi da nama vala skoro ni jedan komšija baš ne paše, ne iđe nam na ruku pa onda nađemo pajtaša, pomagača jel kako da kažem onog koji će nas branit čak na drugi kraj svita. Kaže: »Uvik se kaže da ti komšija najveći rod, prvi za pomoć i naslonjit se u nevolje. To za nas izgleđe baš i ne važi. Ko da smo osim svita«. I baka Tonka vidim ima štagod kazat: »Pa da, a ja baš ne razumim kako to mi možemo zajedno i da smo jednaki. Kažu nji skoro milijardu i po, i ne znam koliko j’ to, a nas spram nji časkom mož pribrojat. Jest, jest sve ćemo mi to zajedno al ko će to na kraju vraćat. I odviše j’ mene tu sumnjivo otkale sad oni baš nas toliko volju i poštivu, pomažu. Ta ni vala da su i oni ko mi da je komšije baš i ne volju«. Na kraju će baka Janja: »Mene to sumnjivo odviše da ti kogod baš toliko volji i pomaže. Ta tu mora bit kaka greda. Da ne bude na kraju, mi se jedno jutro probudimo a nismo svoji. Veliki brat, jel kako kažu pajta, kad dođe vrime, a uvik dođe to vrime, ni da traži već i uzme i novce i ovce kako kažu«. Bome, ja se u politiku ne razumim al cigurno znam da ni lošo imat u životu velikog brata i pajtu pa još dobit štagod od nji.