Arhiv tekstova

Najmudriji na svitu

Dva mlada čobana odrasla kod čopora ovaca. U nji čopor velik i lip da uokolo nema parnjaka. Ko naiđe ovce fali, a ovce čobane. Šta će tom bit kraj?
– Brate, – kazaće jedared stariji – vidiš li ti da sav svit samo nas fali? Mora da smo mi najpametniji na svitu.
– I jesmo.
Najpametni pa najpametniji – nema tu sad drugog razgovora.
Iđu pasom i naiđu na čovika koji plugom slaže brazdu na brazdu ko da kuću ziđa, al ore u kolubar.
– Dobri čovče, ko te je to učio ovako neudesno orat?! Danas još nikog nismo vidili da ore u kolubar!
Onaj nije ni pogledo, već samo švićnio kandžijom.
Čobani će ga učit oranju, njeg, koji se u brazdi i rodio. Stari opančar krpi opanak.
– Dobri čovče, misliš da je to poso? Ne vidiš kako se vr opanka uskovrčio!
Onaj samo mane ko da muve tira.
Kud stignu tako prođu.
– Brate, – jedared će stariji – šta vridi naša pamet kad je svit neuk.
– Neuk, bome, al ćemo ga mi već dotirat za rukom.
Šta će šta neće, već poć po svitu da ga pouče. Šta bi drugo i činili kad su najpametniji od zemlje do neba. Puštili ovce u atove, pa nek se magarac i ovan voćak staradu s njima, a nj i dvojca aloc! u svit.
Nisu dugo išli kad u šumi nađu lovačku pušku dvocivku. Kod ovaca se rodili, kod ovaca se odranili, pa jel čudo da nikad nisu vidili tako čudo ko što je puška. Nek nisu, al di je to što oni ne znadu!
– Brate, šta se tu triba čudit – ovo je vrula, samo što nema jamica da priplićeš prstima već je na dva poklopčića.
Zabadavad, stariji je i pametniji. On je oma pronašo dva oroza na puški i vidi da to triba samo povuć i otpuštit. Eto dva poklopčića na vruli.
Sad će on oma i zasvirat u vrulu. Kaki bi i bio čoban, pa još najpametniji, a da ne zna zarojit u vrulu. Uzo civi u usta pa će ćurlikat, al kad tamo: rukom ne mož dovatit oroze.
– Vrula je, vrula, s poklopčićima je, s poklopčićima, al kako su i luckasto nasadili tako daleko da rukom ne možeš dovatit?!
– Šta se čudiš ko da ne znaš da je osim nas sav svit neuk – sad će se mlađi pokazat da i on zna bit pametniji. – Ne boj se ti ništa, neće se nama otet ni ova vrula. Ti samo duši, a ja ću s poklopčićima priplićat, pa da vidiš svirke!
Tako će i uradit.
Stariji uzo civi u usta pa će zaduvat, mlađi povuko odjedared obadva oroza i kad je onda puška pukla, zasvirala vrula da su starijem od glave ostale samo uši. Valjda ni uši ne bi ostale da nisu zaželile da još tu svirku čuju.
Mlađi gleda, pa gleda i jedared počo vrtit glavom: mora i mrtvog brata posvitovat! Da šta će kad je sam osto najmudriji na svitu, pa će:
– Istina da sam ja počo priplićat s obadva poklopčića, al ti nisi baš moro odjedared tako dunit da ti se razleti sva glava.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.