Arhiv tekstova

Kum kumova

Bio tako jedan čovik jako podatan i rad gostima. Skinio bi i košulju sa sebe samo da drugom bude. Tako je on volio i kumovat, pa dok se još nije ženio u njeg kumova i kumova. A kad se još oženio! Imo je mladu čestitu i poslušnu, a u nje malo i prćije pa čovik ženi samo naređiva šta će stvarat, a on dovodi goste.
Kako kojeg vidi, a on sve trči za njim, pa:
– Kume, ta dođi mi malo na užnu!
Mlada kuva, peče, pa samo dočekiva, dvori i ispraća goste dok jedared nije počela spadat s noga, a komara se počela praznit. Dotužilo ženi pa kad je u avliji ostala samo jedna guska, ona je nakljukala i kaže:
– E, čovče, red bi bilo da i ja jedared u miru i pokoju poidem zalogaj i da se čestita nasitim.
Čovik onako dobar i mekan, kaki je stvoren, ne misli ništa već i njoj:
– Red je, ženo.
Oće on i njoj ugodit, nema kod njeg nikake zamire, al kad je došlo podne, on opet vodi jednog kuma na užnu. Kad je žena to vidila, brže-bolje sklonila guščiju pečenicu, a u peć turila gladalicu.
– Evo, ženo, nama gosta – sav obradovan viče čovik još s praga.
Raduje se kobojage i žena, pa oma gosta posila i na čovika da donese iz komšiluka malo vina. Ode on, ta jedna noga tamo, druga noga vamo. Žena se latila užne, pa će gostu:
– Alaj, kume, uzmite samo ovaj peškir da se ne opečete, pa ćete mi pomoć ovo izvadit iz peći.
– A šta je to? – zapita gost kad je vidio vruću gladalicu.
– Ta znate kaki je moj čovik. Uvridi se ako gost ne poide sve. A ko mož sve to poist čime moj čovik nudi?! Zato gostu prija užne s ovim prožagamo gršu, da se malo proširi.
Kad je gost to čuo, a on ode kroz vrata da se skoro ni brave nije dotako. Nije on stigo ni do prve kuće, a evo domaćina s vinom.
– Pa di je kum? – oma on na ženu.
– Di je? – ona će kobojage srdito. – Izeš ga, jesam ti kazala da je gošćenja već dosta. Eto, ukro gusku pa ode.
Kad je čovik to čuo, on potrč i vikne:
– Kume, stani samo malo.
– Kako ne bi, da mi vruću gladalicu strpaš u gršu – ozovne se onaj i da vitra petama.
Dok je domaćin trčo za gostom, žena u miru poila gusku. Kad se čovik vratio, i on bi užno pa ište od žene štogod za ilo.
– Još ti mene sekiraš?! – kobojage srdito žena na njeg. – Ja nek sisam prste, a ti si pečenu gusku cigurno podilio s kumom, pa mi se sad još i rugaš.
– Ta kaki kum i guska?!
– Ćuti. Zato si i potrčo za njim da digod u jendeku podilite i moju poslidnju gusku. Još me tu smućivaš i užnu mi spominješ!
Ćuti čovik, al kad ga je glad počela zdravo morit, a on:
– Samo da još to kažem, ženo, da više nikad neću dilit pečenu gusku s ovakim kumovima koji uzmu sve a meni ništa. 
Pričao Naco Štefković
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.