Arhiv tekstova

Spašavanja

Ni to prošlo vrimena faš Joza ope’ doletio. Taman krenio it do vrućine naraniti i napojit kad evo ga. Odavno dođe sam za imendan, a sade eto ga dvaput za po miseca. »Kaži, faše, šta j’ ope’ sade«, iznenadito ću. »E, faše, da ti se zafaljim. Ope’ si mi, već drugi put spasio. Da ni tebe em mi ne b’ bilo em ko zna kaki bi bio. Ka’ j’ briga i nevolja ti s uvik tu«, svaj nasmijan će. Otkal sam ga ja dvaput put spasio, taman mi sinilo za ono prvi put kad će faš: »Evo kako si mi niki dan svitovo šta da radimo sa našim ditetem, jel triba dat da upiše škulu što j’ namislio, di i kako triba radit da se upiše u tu medecinu, u tu škulu za doktore. Kod kuće sam ispo odviše pametan, a ja sam sam izdeklemovo šta s ti reko. U nebesa mi digli. Kazali da sam skoro ko ti pametan. Potli sam od sramote moro kazat da si mi ti sve izdeklemovo šta i kako radit. Vala si mi spasio, produžio i usrićio život za još najmanje deset godina. E, to j’ drugi put što si mi spasio, a prvi put je ono ka’ si mi spasio s višala. Nisi vala zaboravio«. Ko da mi cili život proletio kroz glavu, sitio sam se. Ko bi tako štagod zaboravio, ne spašava se s višala svaki dan, pa ću: »To j’ ono ka’ si na kartanju pokarto cili svinjac, krmaču i 10 nazimadi od šezdest, sedamdest kila. Ka’ si došo ujtru kući iz bircuza pa ka’ si ošo u pojatu, zaključo se, štrangu zavezo za gredu pa oko vrata, sto na hoklicu pa ju mako ispod sebe. Srića da j’ hoklica bila mala i da si noktima mogo zemlje malo dovatit. Srića da j’ žena s dvora čula kako štagod krči u pojate. Cila se kuća digla. Dreka. Još smo bili komšije  pa se čulo. Dotrkali do nas, ja žurio, razvaljio nogačke vrata a ti isklištio, jezik isplazio, krčiš, vala poslidnje bale ti curu. Da ni fagov bio blizu i da ni bio oštar pa j’ bilo lako prisić štrangu davno bi se ti karto gore na nebu. I danaske ti žena kaže kad ju razbisiš da onda nisu tribali dizat uzbunu, da ti nismo tribali spašavat sa višala. Kadgod i ja budem kriv što sam ti spašavo. Sićam se da su se i oni što su ti obrijali na kartanju i ujtru i krenili po svinje na par kuća od vaše okrenili i ošli kući ka’ su čuli da si se višo. Otkurito od stra jel sramote nisu nikad ni odneli«. Podsićam ga i ka’ j’ bio na sudu, a ja mu bio svidočit da ne ode u zatvor. Ka’ j’ moro ispripovidat šta j’ sve u životu radio i di sve bio. Sudija se začudio. Ka’ si sve izdeklemovo i ka’ j’ sudija reko da kako vidi jedino na višala nisi bio. E, ti si onda skočio ko oparit do plafon i počo vikat: »Ja nisam bio na višala! Ja nisam bio na višala!  Ko to kaže? Neg šta neg sam bio. Evo pitajte faš Jozu jesam i tamo bio«. »Bome, ka’ si počo vikat i ona što drukuje na mašine za kucanje se počela smijat. Baš i ni bila sitna pa j’ puko stolac što j’ sidila, spala sa stolca, pružila se koliko j’ široka i dugačka. I sudija se ni mogo sustavit pa se počo smijat. Uzo papir što j’ držo u ruka pa ga podero. Istiro nas iz sobe, a na tebe se kako si reko sam priko pošte mal više covo i zapritio ti da se paziš«. Dalje ću: »Eto, faše, kad se bolje proštudiram ni to bilo sam dva spašavanja. Da ti podsitim, ka’ si se davio, ko ti spasio? Išo sam ti od maloći uvik pomagat, od njive do šume. U škule sam ti uvik do da pripisivaš jel sam ti šapćo. Ka’ si se ženio moju burmu i cipele si nosio. Mogo bi cili dan od tvojga spašavanja divanit. Izgleđe ko da ništa drugo nisam u životu radio neg tebe spašavo. Da sam naplaćivo, bio bi od bogatiji u selu. Al šta ’š, ta faš si mi, koga ću spašavat ako ni tebe«.