Arhiv tekstova

Nisu osramotili kuma

U jednim selancetu bio mator momak. Pod jesen došo kum što ga držo na krštenju.
– Znaš ti da će sutra u komšijskom selu bit veliko mioljsko proštenje?
– Otkud bi znao kad nikad ni za pedalj nisam koracio iz našeg atara.
– E, sad ćeš koracit. I ti i onaj tvoj parnjak Mate.
I taj bio mator momak, pa kum veli:
– Vas dvojca ste ko da su vam pupkovi srasli. A ja imam u tim selu šogora, u njeg dvi udavače baš ko rođene za vas. Ja sam već i sredio da vas sutra čekaje na ugled. Sinko, čovičanski red je da se već oženite.
Momak oma smlatio uši:
– Nemojte, kume, ako Boga znate. Ubio ga Bog u grobu, so tim me vikom Boga amena nazlabo pokojni baćo, a so tim me i nana grize ko rđa. Kume, šta će svit kazat kad čuje da se ženidu ovaka dva matora keše?
A kum ko rođenim ditetu:
– Šta tu ko ima kazat? Kad u februaru nema vijavice, pa u marcu zagrdi, naš svit lipo kaže: kad Veljo ne veljuje, starac Marac opakuje. I gotovo. A kaže se lipo i to: matori konji pokrovce deru. Još i bolje kad se čovik ženi zrilom pamećom, a ne mlad i zelen.
Kad je kum toliko navalio, momak mora popušćat, al se još proba vadit iz nevolje.
– Al ne virujem – kaže – da ćete Matu saklonit na ženidbu.
Kum se nasmije:
– On me i poslo tebi, jel brez tebe neće.
Kum skrljušio momka u budžak, al ovaj će se još koprcat:
– Pa dobro, kume, al ja nemam šta obut, on nema šta obuć, ta ni čestit šešir da ćelu pokrije. Kako će to izgledat?
Kum ko da je samo to čeko:
– Sve je to moja briga. Tebi ću dat nove novcate čizme za svetac, a Mati i šešir i ruvo. Šta misliš da bi moj obraz podno da se tamo sramotim s vama? Baš si mi to oto iz ustivi. Nemojte, pazi dobro, nemojte da me kako osramotite. To upamti ko Očenaš.
Drugi dan kum i uputi kako će nać šogorovu kuću i momci lipo krenu. Nisu dobro ni pošli kad se kumče siti:
– Mate, brate, ajdemo priko pašnjaka. Putom ćemo se uprašit do kolina.
– Imaš pravo, čizme su ko i obraz.
Kako zašli na pašnjak, kad naiđu na sasušene kravije lepanje. Tamo pasila marva, pa nagalebala na sve strane.
U njevim selancetu nije bilo pašnjaka, a kako su i kod kuće bili zalipljeni za zapećak, momci nikad nisu vidili sasušenu kraviju galebu.
– Mate, brate, šta misliš, jel ova lepanja ispala kome iz bućura?
A Mate:
– Mož bit, i drugi odan iđu na proštenje. A Bog zna, možda to i nije za ilo.
– Ja ću koštat.
– To nije luckasto. Samo ako možemo doznat šta je.
Uzo na prst, a kad zagrizo, zinio ko zgažen žabac:
– Mate, pa ovo je kravije govno. Fala Bogu, samo kad nisam zgazio u njeg s kumovim čizmama.
A Mate se prikrstio:
– Niko nije ko dragi Bog. Zamisli kaka bi to sramota bila za tvog kuma.
Pričao Lojzija Šabić, Subotica
Pripovitke, 1998.