Arhiv tekstova
Za život (davanje)
Posidali, baka Janja počinje: »Čeljadi, bome potli onog juče što sam vidla i čula nanom sokoćalu od televizije nit sam dobro spavala nit sam se naspavala. I odviše sam se zabrinila«. Otkale sade nevolje dolazu mislim se. Majka i dada ništa poslidnji dana nisu spominjali da j kaka nevolja. Nastavlja: »Zamislite, jedno čeljade umrlo. Ni bilo lika za njeg al se zato komugod drugom moglo pomoć ka j umro. Cigurno sad študirate kako onaj što će umrit kad umre može živom pomoć? Bože oprosti baš i ni lipo što ću sade kazat ovako al tako ispada, dok komugod ne smrkne drugom ne svane. Zamislite, kako j umro oma su uzelli njegovo srce i dali drugom. Izvadili ga i prisadili a da nisu čak ni rodbina, jel komšije. Ni poznavali se nisu. Ovaj što su mu prisadili, što j dobio novo tuđe srce živ i zdrav. Trči što b rekli. Zamislite, od jednog cilog života osto mrtavac i njegovo srice koje j onda dato drugom čeljadetu da b živilo. Dato srce drugom za život. Kažu da ga ni dobio cigurno bi umro ako ni za par dana onda cigurno za nedilj dana. Al tu ima još štagod. Povadili su ovom što j umro još bubrig i ko zna šta još ni pa će se dat oni kojima triba, što čeku. I sam da znate ni se to povadilo sam tako, da j umru pa iz njeg uzeli šta triba. To čeljade što j umrlo mlogo prija potpisalo da će kad umre dat da se izvadi sve iz njeg što valja i da se da, da se prisadi onima što su u potribe. Lipo sam potli l zaspavala al kasam se trgla prid jutro uplašita i oznojita, srce priskače. Ne mož ope zaspavat. Umiranje i prisađivanje mi u glave. Pa mi došlo, šta ako komugod iz naše kuće kadgod zatriba tako štagod, srce jel šta drugo? Ko će dat? Čeljadi, kako se može tražit i željit tako štagot, da ti kogod srce da a da sam nisi kadar dat? I onda sam čvrsto namirila da čim vrućine pristanu odem prvo kod velečasnog pitat šta on misli otom davanju potli smrti. Ako on kaže da se dragi Bog ne buni oko tog davanja i prisađivanja onda ću otić kod mojga doktora da čujem šta triba radit da i ja moje srce i šta sve mož ostavim komugod kad umrem. Ta nikad se ne zna komu će i kad tribat a kad jedanput umreš onda ti svakako sve jedno. Daću komugod za život da ima, da ne mora umrit. Ta kad nemaš i novaca ti kogod poklonji pa se raduješ, triba za život. A kakoš se neš radovat da za život srce dobiješ, bubrig i šta već mož?« Strina Evča sam što ne viče: »Baka Janjo, isto, isto smo gledale. To se danaske moderno kaže doniranje organa. To i kod nas ima. Sve j napisano kako i šta i triba radit. Eto taku politiku nam naša demokratija ima danaske. Možeš dat a i ne moraš. Možeš dobit a da ne daš. Od volje ti«. Baka Marica će: »Evča ajd da i ti lipo kažeš jedanput sam da tu tvoju politiku i demokratiju uvik ne umećeš. Ta oni nemu nikake veze sa tim doniranjem mada i od nji kogod dobro živi«. Bak Manda objašnjava da joj žo i oni što će umrit i oni što čeku da oni umru pa da štagod dobiju za život. Baka Tonka kaže da j koda digod čula da se čeljad kod nas baš ne otimlje da kad umru komugod ostavu, du srce makar su i crkva i »politika« rekli da j to dobro. Bome i ja ću ću naglas: »Baka Janjo ja sam ciguran da neće imat niko ništa protiv ako kogod da potli smrti svoje srce jel šta drugo drugom za život. Šta nam dragi Bog sve do vala i mi možemo štagod dat. Zarade nema al ne košta. Pa još potli smrti drugom za život«.
