Arhiv tekstova
Ista mira s magarcom
U staro vrime krenili otac i sin u suvaju. U kolečka upregli magarca, natovarili dobrim džakova, a još i nji dvojca se vozaju, pa točkovi škripuću i na suvom putu. A kad su još došla na blatnjav put? Zapala u buzalicu, pa siroma magarac jedva i svoje noge izvlači, a o kolečkama s teretom ni divana. Muče se oni tu, sin deka, a otac skočio doli i kandžijom nagovara magarca. Al možedu šta oćedu kad je buzalica velika i mekana, a teret težak.
Ta prikidaju se već od bisa, kad naiđe jedan kirdžijaš na dobra dva konja. Nosi on niko bilo grumenje, al je natovario pametno, kolika je mira, pa je samo malo povuko kajase i konji odu s teretom priko buzalice. Stao on onda i kaže ovoj dvojci:
– Ljudi, šta mučite to živinče? Nije magarac kriv što vi ne znate da se u torbu nikad ne nagrće više neg što u nju mož stat.
– Sad vidimo, al je kasno – otac se počo češat iza uva.
Onaj kirdžijaš sašo s kola i kaže:
– Tu ima samo jedna pomoć: da magarcu dam jedan grumenčić od mog tovara.
U to staro vrime nije baš svudan bilo kuća već najviše zemunica. I ovaj otac i sin su bili iz zemunica, pa su za kreč jedva i čuli, a vidili ga nikad. Ne znadu oni da kirdžijaš nosi kreč i zapitaju šta je to.
– Šta je, da je, šta da vam tu nadugačko pripovidam kad ni tako ne znate, al da vidite što će magarac povuć kad mu dam grumenčić – onaj njima ozbiljno.
– Daj, brate, al oma! – moli njeg otac.
Kirdžijaš uzo grumenčić, metnio magarcu u uvo, a šakom zagrabio malo vode iz buzalice. Kad je nalio magarcu u uvo, kreč se oma počo gasit. Kako je počo peć, a magarac skočio i kad je onda trgo – odu kolečka da se momak jedva držo na njima. Odletio magarac ko tica.
Otac gleda za kolima, pa se zamislio i jedared veli:
– Av, pretelju, šta si mi tako požurio magarca, ta ja sad neću stignit kola, a kad ću ovako prispit do suvaje? A sinu nisam kazo kako ćemo meljat.
– A di ću ja mislit na sve tvoje račune kad ti nisi smislio?
Kad se kolečkama već i trag izgubio, a otac će na kirdžijaša:
– Mislim se ja, pretelju, ne bi l ti i meni mogo dat malo od tog što si magarcu dao? Onda bi možda još i stigo na vrime.
– E, vidiš, tog se nisam ni sitio – kaže kirdžijaš. – Mož, mož, pretelju. Vidiš, vidiš, da i ti možeš bit pametniji od mene, samo kad oćeš.
Oma on grumenčić kreča, al onaj kaže:
– Daj ti meni za vrat. U mene je uvo manje neg u magarca, pa bi i tako stao manji komad. A meni triba veći, kako bi ga drugačije pristigo kad je već toliko odmako?
– Vidi, vidi, što si ti glava, samo kad oćeš! – kirdžijaš se opet kobojage čudi.
I oma on dobar grumen kreča onom za vrat, a šakom vode iz buzalice. Kad je polio, a onaj ode, ta nogama put ne dotiče. Ni se otac dobro ni zakaso, već je stigo sina s magarcom. Al ne staje već ode nuz kola ko vijar.
– Baćo, kud ste se uputili? Hajte na kola, ta imamo još vrimena – poviče sin.
– Samo ti tiraj, a ja ću te već dočekat kod suvaje – viče i otac, al ne staje, kad ne mož od muke.
Šta će sin tirat kad siroma ne mož ni magarca zaustavit. Jedva ga je kojikako zaustavio i kod suvaje, a otac se već pere na bunaru, al jedva stoji na nogama. Leđa su mu sva opečena, pa mu nije do divana.
– Ta šta je to bilo s Vas? – pita sin, a otac sve i kaže.
– Al ni ovakog putovanja više neću zaželit, al dogod sam živ – potuži se još i počme se pipat po leđi.
– A ko je Vama kriv što vi oćete istu miru ko magarac? – kaže sin šta misli.
– Da sam uzo istu, možda bi se još mogo prid ljudima i pofalit, samo da nisam uzo veću.
Pričao Grša Milanković, Hrvatske narodne pripovijetke, 1953.
