Arhiv tekstova
Ka’ su jajca vridila
Na klupčice uvik svakojakog divana. Kadgod i od zeleni svinja što b’ rekli, a kadgod se svit spašava, kadgod vedri i oblači. Ope’ se skupile žene i ja š njima. Krenili u divan. Vamo-tamo. Vrućina jel ni vrućina? Jel rodilo jel ni? Oće l padat jel neće? Koliko šta košta? Šta j’ pod ništa, šta j’ priskupo? Dica slušu, ne slušu? I ne znam kako smo došli do jaja, a da ni Uskrs ni spomenit. Kogod bi reko jajce ko jajce, al sam vidio da i ni tako. Kako divani Baka Janja, jajce je kadgod bilo odviše na cine a vazda za dicu kad dođe lito. Nastavlja: »Čeljadi, davno j’ prošlo kako sam se udala, al se sićam sladoledara kako iđe po selu na ’ne njegove bicigle pa prodaje sladoled. Ni mu smeto ni prav do članaka ni vrućina. Mal-mal je viko ’sladoleeeed’. Čeljadi, sićate se tog vrimena, sirotinja j’ bila, malo ko j’ imo novaca da da ditetu za sladoled, al je zato sladoledar primo i jajca umisto novaca. Jedno jajce jedna kugla sladoleda. Ko ni imo novaca jel ni pripravio novce trčo je kući po jajca. Kogod je u košarke već imo pripravito, a kogod je jajca našo u zadnjem dvoru u gnjizdu. Svi d’u petama vitra, prašina se diže, trč po jajca. U te strke bilo da jajca ispadnu iz ruka pa se poluplju. Sad cigurno vi svi študirate zašto vam sve to divanim? Pa zato što su se dica juče sigrala u dvoru, a ja im dala novaca da iđu kupit sladoled. I ka’ su došli natrag i dali mi kusur, ispalo j’ ka’ sam izračunala da kugla sladoleda košta ko sedam jaja. Zamislite, čeljadi, sedam jaja triba ti za jednu kuglu. A kadgod bilo jedno jajce za jednu kuglu. I nek mi sade kogod kaže da dica prija nisu bila sritnija, i to brez novaca. A jajca su vridila«. Na to će baka Marica: »Bome imaš pravo, Janjo, ko što uvik imaš pravo. A ima još. I ja se sićam. Onda j’ jajce stvarno vridilo. Ta, sićam se ka’ su čergaši vodili po selu na štapu s brnjicom medu. Radovali smo se, jedva čekali. Sade mi ope’ odviše ž’o mede. Patio je cigurno, al ko j’ onda na to mislio. Čergar medu drži na štapu u talambas udara, piva mu a meda ko igra pa još brunda. I za to gledanje kako meda igra moro si platit jel štagod donet, dat misto novaca. Primala su se i jajca, a najlakše j’ bilo dat jajce jel su zadnji dvorovi bili puni kokoša, gusaka i pataka. Ope’ se trčalo uzet jajca da b’ vidli medu kako igra«. Baka Manda klimlje glavom pa i ona objašnjava: »Čeljadi, sve istina. Ta onda su dica mogla za ta jajca vidit i kako se kogod šoplje s tim medom. I taki luckana bilo u selu. Pravili se važni pa se šopali s medom. Još divanu da j’ jedan tako šopio medu da j’ meda pobigo. Ta to danaske ni na televizije nema«. Baka Tonka j’ dočekala da kaže: »Sve to lipo što vi divanite, a dete mi kažte koliko su jajca danaske naspram žita, cuncukreta i soje. Kako čujem, mlogo divanu da se ne triba bavit ni jajcima a ni kukuruzima, cuncukretem i sojom. Dotirali nas da ni za to nema hasne«. Na to će strina Evča: »Čeljadi, triba zaboravit na sladoled, medu i šopanje. Novo j’ vrime i vlast je napravila da sve ima u dućanu a ko vidi hasnu nek se bavi jajcima, kukuruzima, cuncukretem i sojom. Medu mož i na televizije vidit jel it u te zološke kako kažu moderno«. Študiram u sebe da ne b’ mario da mož danaske kuglu sladoleda za jedno jajce kupit, vidit medu kako igra. Pa ću u sebe: »Cigurno j’ to bilo lipo vrime ka’ su jajca stvarno vridila«.
