Arhiv tekstova
Sigranje
Na oče se dani skraćivu, a fala Bogu došlo da i noćom mož spavat a na danu ko malo još i dijat. Svima lakše pa oma dojurili na klupčicu u dogovorito vrime. Taman posidali, a strina Evča počinje: »Čeljadi, eto niki misec mali kumić nam se rodio pa bili odnet babenje. Odneli u babenje svašta, al i barem pet-šest nikaki knjiga što će mu tribat. I to ni ma kaki knjiga već kako kažu danaske ’savremeni’ knjiga. U njima svašta, a najviše nikake sigre nove mode od koji budeš odviše pametniji i svašta iz ti sigranja naučiš. Naučiš kako da se ne razboliš, budeš jak, pa čak i kako da budeš kako se danaske kaže kulturan jel dobro vaspitan. A bome ima i taki koje ti kako kažu natiru da študiraš, otkrivaš štagod novo. Poklonjili mu i nikako sokoćalo što izgleđe ko ’mobilni’ koje kad upaljiš eto ti moderni sigranja do mile volje. Kažu da kad se s tim dite lati sigrat, na sokak jel dvor ne mora it se sigrat s drugim dicma, na majku i dadu zaboravi. Kumovi se obradovalli, kažu baš to nemu, baš to će im tribat«. Baka Janja ko uvik ko da j’ čekala šta će strina Evča kazat: »Evča, Evča da ti se dignu iz mrtvi majka i dada, šta bi rekli! Pa jesu oni tebe kupovali knjige od sigranja jel kako sokoćalo u koje ćeš gledat. Ko j’ tebe učio kako i di se triba sigrat. Ta čim si odat počela, pušćali su ti na dvor, na sokak međ dicu u sigranje«. Jest, bome imaš pravo, Janjo. Kadgod dica bila zdrava i dobro vaspitana i brez toliki knjiga. Sigrali se škule, vije, žmure, fota... a to vaspitanje j’ bilo tako da ako nisi reko Faljen Isus starijima kad digod uniđeš jel prođeš na sokaku pa kogod sidi na klupčice, jel ne daj Bože da nis reko zbogom kad odlaziš od nikud, da slučajno nisi ćutio kad stariji divanu, mogo si dobro sorovat. Prut jel kaiš radio onako. »Jest, bome, i ja sam čula da su danaske dica u svitu truntava, da ne kažem debela, da su zgrbita i da se malo miču, kako moderno kažu ne kreću se dosta. Sam da oni ko prija tiru malo češće pataka, gućesa, krpenjače, koboja jel žmure, vidla bi ja kako bi se oni stanjili i ispravili. Kako ja mislim neće ditetu baš te knjige štagod odviše pomoć«, baka Marica će. Baka Manda objašnjava kako se ona jedanput izgubila ka’ su se sigrali lopova i džandara. Tako j’ dobro bižala i dobro sakrila da ni kući znala doć. Cilu noć ju rodbina tražila, ujtru ju našli. I bome j’ sorovala kaže. Baka Tonka će: »Čeljadi, ta ovo danaske nisu nikaka sigranja. Ta jel se sićate ka’ se potli rata po šume i oko puta moglo nać metaka. Pa smo se sakrivali u šume pa paljili vatru i u nju metali metke. I onda ka’ j’ počela pucnjava bilo zaleganja. Do koje doba noći nismo kući došli dok poslidnji metak ni puko. Bome i tu j’ prut jel kaiš zno radit. I milicija j’ znala na kuću dolazit. A jel se sićate ka’ su dica u sigranju našla minu od tenka blizu sela. Tajili su i nisu nikom rekli. I šta su tili s njom sigrat se jel ni vrag će znat. Svi ošli u škulu jedan osto pa ju dono u selo. Kažu mal čamcem mal na dragača. I šta j’ radio šta ni, kako li se sigro jel ju opravljo ona eksplodira. Čulo se na trist kilometara od sela. Pendžeri po selu popucali, tarabe pospadale. Njeg mina raznela da ga bilo i po dudeva, krovova, bostaneva i taraba. Čeljadi, i od sigranja nevolja znala doć jel vrag ne spava. Ja ćutim pa ću naglas: »One knjige i sokoćalo nisu za mene. Ona druga sigranja ne marim i nji se kadgod sigramo. I metke ne b’ mario u vatru bacat al s minom se bome ne b’ sigro«.
