Arhiv tekstova
Rič sirotog i bogatog
Živio jedared čoban koji je napasivo tuđe ovce. Bio je pravi siroma: tušta dice, a svog nigdi ništa. Otkud, otkud nije, to nije znao, samo se desilo da je u njeg sva rodbina bogata. Kad je rodbina bogata, onda je siroma još teži kukavac.
Biće jedared svatovi, pa rodbina pozove i njeg. Običaj je da svaki nosi štogod u svatove. Šta će siroma čoban kad nema ništa, pa tisne u čast prazni rukivi.
Došla ponoć, mladence sveli na tavan, kako je to bio običaj, pa će se pripovidat. Taj adet je bio od starine da svaki domaćina ispripovida štogod.
Šta će pripovidat siroma čoban kad je u nevolji, već o njoj.
– Znate, braćo i rođaci, ne bi ja došo prazne ruke u čast da me mišovi nisu upropastili. Jesenas ja nakupio svakakog simenja, pa mislio uzet malo zemlje i posijat da mi rodi svega. Kad došlo proliće, ja ću na tavan – a tamo čudo! Mislite da mišovi nisu poili sve to simenje?! Do poslidnjeg zrna!
Pripovitku nije dobro ni završio, a bogati svatovci graknili ko vrane:
– A, to je laž! Prava pravcata laž!
Nema pravdanja. Niko ga ni ne sluša. Laž, pa laž.
Prošlo zatim nikoliko godina. Da l su ovce digod izvalile zakopano blago, da l je čoban na srići spavo el se na njoj razbudio, to niko ne zna – dosta to da se on naglo obogatio ko niko njegov u rodbini. Što je prvo i najbolje – to je njegovo.
Desilo se da će bit opet svatovi baš u toj kući u kojoj je svatkovo prazni rukivi. Koga će prvog zvat neg njega. Drugog kuma će tražit samo ako on kaže da ne želi bit kum.
– Ne želim.
Neće bit kum, al će doć u svatove. Došo na kolima kaka niko nije vidio, a konji ne vuku već lete. Što je na njemu, ta samo se ne cakli i ne zlati, a drugo sve lipo da oči stanu. Tako došo, a i sad prazni rukivi.
U ponoć će se opet pripovidat. Sad ne čekaju ni da kum pripovida, ni druge važne glave već će prvi čoban. Oće on. O čemu će već opet o tom zašto je došo u svatove brez igdi ičega.
– Znate, braćo i rođaci, ne da prolitos ne bi imo simena za sijanje već me zdesila druga nevolja, pa mi nije ništa rodilo. Kad ne rodi, nema se šta ponet. Jesenas sluge poskidale s plugova ravnike, pa i pobacali na tavan da i vrime ne bi nagrizlo. Ljudi oće dobro, a ispalo zlo. Mislite da prokleti mišovi priko zime nisu izbušili sve ravnike?! Ta sve! Napravili od ravnika prava sita. Kad ja na proliće na tavan, vidim: nevolja, pomoći nema. Nisam imo čim orat, a sve zbog mišova.
Nije on pripovitku dobro ni završio, a svatovci ne izgovaraju rič već svi pivaju ko pripelice:
– Mož to bit! Ljudi, prava pravcata istina!
– Da, sad mož bit! Kad sam bogat ko vi, i još bogatiji, sad mišovi možedu izgrist i gvožđe, a kad sam bio siroma, onda nisu mogli ni simenje, – čoban će kad se sit naslušo kako mu svi potvrđivaju laž.
Ni rič više nije kazo već privalio astal isprid sebe i skočio na kola, pa ode iz svatova.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.
