Arhiv tekstova
Vašar
Ni prošlo ni par dana ka’ smo ja, moj Marin i faš Joza divanili od atara, kako j’ izgorio i kako se malo ko ovajdio od atara ove godine, došo ope faš Joza. Baš se navadio u poslidnje vrime pa mal-mal svrati. Cigurno mu i dosadno kod kuće, a ka’ se bolje proštudiram i on natuko godina skoro ko ja, pa i komu triba za divan taki. Sili u zavitrinu u gank. I Marin došo pa se smišća. Ova moja nam ponudila još vruću lezibabu, a ja točim ladne špricere. Čeljadi, što j’ to dobro, vruće lezibabe i ladnog špricera. Faš Joza kreće: »Čeljadi, jeste čuli šta se šuška u selu?«. Sležemo ramenma. »Šuška se da će nam šuma it na vašar«, faš Joza će. Trgo sam se ko da mi kogod ćušku dobru lupio, pa ću: »De, de, faše, divani, otkale sade pa to? Pa divanilo se nigdi prvo da dobro stoju. Ta kako što j’ državno može propast, pa još šuma«. No, oma sam se ugrizo za jezik, došo k sebe pa ću: »I ja svašta divanim. Pa kad bolje poglediš to i ni štagod novo. Mlogo šta što j’ i valjalo ni moralo ni propast, a ošlo na vašar. Ta onda može i šuma, jel ko li već sa šumom gospodari«. Faš nastavlja: »Ta, čeljadi, vala j’ to stara pripovićka. Kažu da se već odavno tamo drmlje, škriplje, sam se taji. Kažu da im mal-mal svega fali pa onda tražu od koga će zajmit. Da taki moru zajmit, za ne povirovat. Da sade priviše ne plećkam, al divanu da j’ skoro privršita mira. Ne smim ja tu priviše ni divanit oko tog, ta još komugot može spast na pamet da sam protiv kogagot«. Obriso faš Joza špricer nabelo pa će dalje: »Ajde, Marne, ti si velike škule završio, kako se moderno kaže na zapadu si, u firme velike radiš, de ti reci kako to možu naše šume grutat, propast, otić na vašar? Dragi Bog nam sve do na tacne, šumu, vodu oko nje a još o-ho-ho prija nas Marija Terezija posadila pa naraslo. Ništa nismo morali ni platit. S neba nam spalo. Ostalo da sam sičemo, prodajemo i posadimo di smo posikli. I ni to nismo kadri na kraju. A sumnjivo mi i to što divanu da se naotpuščavalo čeljadi tamo di se radi, sadi, siče, vozi, što b’ rekli moderno u ’proizvodnje’. Ostalo sam da se kaže da ji ima. Zato bome kako se moderno kaže u kancelarija nemu di stolac metnit koliko ji ima. Ispadne da se od kancelarija živi. Pravo da kažem zaludiće čeljad, ubedit da šuma i ne vridi više. Da mi više ne znamo ni radit u nje. Da nema hasne. A šuška se da j’ jedna šuma već tamo digod i ošla na vašar. Zamislite, vašarili nikaki sa strane ako ne lažu. Oni znu a mi ne znamo? Zamislite i to da dok se štagod ne da na vašar to štagod što iđe na vašar i ne radi baš. Stalno j’, kako se moderno kaže, ’u minusu’. Al čim ode na vašar pa se vašari, to oma počne radit. I sade ću štagod još gorje kazat, al da ne izađe iz ove sobe: pripovidu da mlogo put povašarito radi dok se oće onom što j’ vašario pa onda ope’ ode na vašar jel se čak ostavi da više i ne radi«. Marin ko iz puške: »Imate pravo, kako god bilo al ja sam ciguran da zemlja, šume i voda nikad ne tribu it na vašar, nikom ne dat da vašari. Još da kažem kaka j’ moda danaske ne triba se ni čudit. Ta i čeljade, vira i poštenje odu na vašar, kako neće šuma«. Bome, baš je reko moj Marin a ja ću za kraj: »Došlo vrime da sve može otić na vašar i da se sve može vašarit. E, sad ja vas pitam šta će it na vašar i šta će se vašarit kad se jedanput sve povašari?«.
