Arhiv tekstova
Neću...
Evo, fala Bogu, i subota došla pa sam ope’ na klupčice sa baka Janjom i drugama. Posidali. Dok se još namišću baka Manda već kreće: »Čeljadi, žene drage, Marne dite naše lipo i pametno, ovo da ste čuli i vidli ne bi povirovali. Juče došla kod nas komšinica Anica, plače li plače, ko kiša«. Ni još ni završila, a baka Tonka će: »Pa šta ona ima plakat, Mando? Ta njima baš ništa u kuće ne fali. Imu novaca ko ker buva, curi priko o-ho-ho, svi radu, vozu limuzine najnovije, svake godine i po dvaput iđu na morje i na te planine. Još su se i u vlast svi ponamišćali. Malo ko u selu stoji tako dobro ko oni. Ko njima šta može? Šta njima može falit da triba plakat?«. Baka Manda nastavlja: »Sve to istina što divaniš, Tonka, al bome ni ni u tom što si ti kazala sve. Ni sve ni u buđelaru, limuzinam, morju, planine, ni u vlasti«. Ni ni završila sve: »De, sad već jedanput kaži šta j’ bilo«, baka Tonka će. Baka Manda namišća Maramu pa nastavlja: »Zamislite, komšinica Anica divani kako j’ njevo dite, unuk Stipa, onaj što iđe u treći razred niki dan ka’ j’ došo iz škule sav j’ bisan majki reko da više neće it u škulu, da neće više it jajca kupit. Mene j’ reko da mi neće više pomagat vunicu razmatat i namatat. Zamislite, čeljadi, taki mali da mu još mliko iz usti curi, balonja, sopoljivko jedan, on smije kazat neću. I da znate bome ni ni fasovo. Ni majkina ruka ni radila po dupetu, a bome ka’ j’ dada došo kući još mu obećo novi mobilni sam’ da se pridomisli i iđe u škulu. A jajca i moju vunicu niko ni ni spomenio. Dala bi ja njemu, on bi da j’ po mojmu fasovo i na kukuruza klečo«. Bome, ka’ j’ onda skočila strina Evča: »Čeljadi, kaki se pritit ditetu, ne do dragi Bog vikat na njeg, a kamo l’ da fasuje. Ko j’ to danaske vidio? Danaske vam, čeljadi, dica imu svoja prava. Sve j’ to i zapisano. Triba je poštivat, držat ji se od kuće, crkve pa do škule. I paste, ko ta dičja prava ne poštiva, a kamo l’ da je malo jače prikrši, može i na sud otić, u buvare završit«. Ka’ j’ baka Janja onda skočila pa dreknila: »Evča, ovo ti već stoti put kažem, tebe su vrane vala mozak popile. Kaka dičja prava? Ko j’ to izmislio, taj nam baš i ne mislli dobro, taj reko zbogom pameti. Kadgode da si majki, dadi jel komugod starijem u kuće jel rodbine, komšiluku jel škule, kad ti štagod kažu smio odgovorit a kamo l’ reć neću? Ta to nisi ni sanjat smio. Klečo bi na kukuruza dok ti se kolina ne pogulju. Dupe bi ti dada i majka naštampali rukom, prutem od gunje jel kajišem. A bome u štrofu bi bili i misec dana. Kako sigranje, kaki pajtaši, sam bi ti motika čekala, kukuruzi za rukom krunjit i šta sve ni. Našli bi ti posla da ti brzo prođe volja za neću a bome i za nisam«. Baka marica će: »Jest, jest Janjo, da ti se neće poradit što ti kazano, da kažeš nisam, da zaboraviš jel da kobojage kašeš da ne znaš da j’ tribalo, sorovalo bi se da se sićaš cilog života. A ka’ su ti ko malom prvi put rekli da triba kazat Faljen Isus kad digod unilaziš jel sretneš kogagod starijeg nisu moralli ponavljat dvaput«. Baka Tonka objašnjava da se i u škule znalo za »neću« i »nisam« fasovat od učitelja pa onda u druge ture i kod kuće od dade i majke kad čuju za »neću« jel »nisam«. Skoro mi nastaravili od ovog divana. Srića moja što sam ja od prve zapamtio da triba dobro slušat i pamtit šta ti divanu. A pravo da kažem imam i sriću pa imam od koga slušat.
