Arhiv tekstova
Je čarolije – ni čarolije
Jedan naš človik pojde kerčmu okol pol deset uri na večer. Tote su se pominali dva muži, jedan s crni mustaći, nako vrlo malo pečen, drugi je mervu pametniji, ter su se pogađali da ni čarolije. Veli ta naš človik:
– O, je, je čarolije.
– Ni čarolije, ni!
– Ja ću vam pokazat da je čarolije. Ja ću se s vami vajat da ću vam se gumbiće porizat od đupca pa do lače za petih minuta i prišit ću je oš.
– To nemoguće.
– To je moguće. No, vajamo se za sto dukat.
– Sto dukat će bit meru čuda. Vajamo se za pet piva.
– Dobro! – udrili su.
No, friško konobar donese škare, ter človik poriže se gumbiće od rubača, prusleka, se, se, naposlidnje veli ta škuri s crni mustaći:
– I na šulini oš imam.
Dobro, i njemu je porizo. Kad je bilo se gotovo, onda va pladnji su zbrojili, bilo ji osamdeset gumbicov. Naš človik skerbi, kriči:
– Friško, konobar, konca pag jiglu!
Konobar donese konca i jiglu, ali škuri s mustaći se smije:
– O, ur je pet minut, ne pet minut, ur je frtalj ure – kasno, kasno!
Naš človik:
– Kaj ću?! Je-je, ur je kasno.
Ona dva su stali nasred kerčme, gumbic nisu imali, derže lače, nisu mogli zakvačit, ali su kričali:
– No, ni čarolije, ni čarolije.
A konobar je kričal da je fajeront:
– Vun, vun!
– A do će naše gumbice sad prišit?
Naš človik veli:
– Ne znam.
– Ne znaš? Onda si zgubiu, zgubiu si!
– Pivo, ali ne lače!
Pričao Toni Horvat, Umok, r. 1895. g.
Cvjetovi mećave, 1971.
