Arhiv tekstova
Salauka
Došlo vrime za posov i Marin otprašio za Minken. On ošo, a prišio mi se faš Joza. Ne dođe baš svaki dan al svaki drugi-treći cigurno. Evo ga ope’. Sam’ što sam užino unilazi, a za njim unilazi i njegov komšija Matija. Pozdravlju. Na faš Jozu sam se sade već naviko; jest da zna bit i dosadan al sam se obradovo Matiji. Već sam zaboravio da j’ još živ. Jest da j’ mal mlađi od mene, al, čeljadi, taj zna na čemu svit stoji. Skoro cili je život bio na Dunavu i oko njeg. Taj se naveslo i navato, da ne kažem nakro ribe ko što ni po sela. Kažu da j’ usput i lovio, sam’ ga nisu nikad uvatili. Divanili da taj ni moro dvaput ciljat da potrefi. A i sa ženama mu ni lošo išlo. Jest bio, kažu, izbirač, al išle na njeg ko slipe. Zno š njima. Od nji o-ho-ho ni mogo na kraju izbirnit pa se ni nikad ni oženio. Danaske nema lezibabe nuz špricer već kiflice orasima. A i to iđe. Pristavili se: »Pajtaši, vi po selu još stignete do barbira, bircuza, crkve, doktora i apoteke, da čujem šta j’ novo?«, pitam ja. Faš Joza odgovara: »Faše, nismo zbog sela došli već zbog čegagod drugog. Jes’ čo šta j’ Boris naradio?«. »Kaki Boris, faše? Ta ja ne poznajem nikakog Borisa. Izgleđe mi da si ope’ popio koju više, faše«, odgovaram. »Faš Marne, razumi, tako su ime nadili salauki što j’ poharala po Evrope. Kako j’ odviše krenila kiša, a š njom i vitar, krenile su poplave. Potopila j’, porušila i odnela o-ho-ho kuća i čega sve ni. I saranilo se dosta. Od Poljske, Češke, Austrije, Madžarske a i širje se drtalo. Ne pamti se tako štagod. E, to j’ taj Boris, kako se kaže moderno ’ciklon’, po naški salauka što ti od početka divanim«, na to će faš Joza. Sitio sam se oma da to iđe stalno na televizije. Sad i ja moram kazat: »Sinilo mi, faše. Bome, sritni smo mi, sritni što ni produžio taj Boris do nas. Sve se plašim da bi mi metnili gaće na štap. Sorovali i više neg ta sirotinja u Evrope«. Na to će Matija: »Imate pravo, bać Marne, te vam riči imu mista. Ta mi se stalno, uvik i svagdi faljimo da j’ kod nas sve rešito, da smo sve napravili, nadesili i pripravili, da mož mirno spavat. A bome, pravo da kažem, ritko kad da j’ bilo a da nismo prošli ko bosi po trnju ka’ j’ zagustilo«. Ope’ smo počeli mudrijašit vidim, pa ću: »Čeljadi, i prija Borisa je uvik bio nikaki Boris, nikaka salauka sam su ju drugojačije zvali. A bome, kako študiram, pravo da vam kažem da svit i pored svi salauka što su nas do sade strefile i poharale i ni baš štagod naučio. Pored svega što j’ izmislito i ni baš pametniji. Ovi odviše pametni do dana današnjeg nisu izmislili štagod protiv kaki Borisa i salauka. Kako b’ moderno rekli, nauku ko da tako štagod danaske priviše i ne interesira il se nema novaca. A da nema novaca, čeljadi, to ni ludi ne viruje. Čeljadi, prvo se na svaj glas divani da se led topi, vrućine iđu, da će mal ni sutra vamo bit pustinja a tamo ko zna šta. Sutra sam’ što neće kraj svita, pa ope’ nikom ništa. Ciguran sam ako nas danaske ni zakačio kaki Boris, onda će nas sutra jel priksutra zakačit. Stra mi da ćemo ondak kazat da nismo znali, ni nam niko reko jel da smo iznenaditi. Sad kažte ko j’ tu lud«. »Faš Marne, svaka ti se pozlatila. Za tebe je ova država mala koliko si pametan i mudar«, faš Joza će. A ja u sebe študiram da se baš ne bi okladit mogo, al da nisam daleko da taj Boris, ti borisi i salauke ne dolazu sami od sebe već da je kogot s ’vog svita možda ne pravi. A možda j’ tu i dragi Bog umišo svoje prste. Ko zna.
