Arhiv tekstova
Lažovi
Posli Prvog svickog rata sastali se na prelu dva kuma, ne znaš koji je veći vrtljiga i trčilaža. Jedan bio na ruskim frontu, drugi na talijanskim, a obadvojca čitav rat proveli na koli, bili kočijaši, oštre kuglje nisu ni vidili. Al kad je o ratu divan, nji dvojca su prvi, niko živ nije išo u vatru i u vodu ko nji dvojca.
Laže jedan, laže drugi. Jedared će onaj što je bio na Talijanskoj:
– Ljudi moji, da nisam svojim očima gledo ko sad ovaj bili dan, virujte Bogu pa meni, kazo bi da nije bilo istina. Bilo to baš poslidnje jeseni, digod oko Miolja, nebo se otvorilo, kiša kablara tri dana i tri noći ne staje. Četvrti dan u zoru Talijanci otvorili vatru ko da zemlja siva, a mi ne ostajemo dužni. Šta da vam drugo kažem: za po satićka kišu smo osušili. I pucaj pa pucaj, dva dana i dvi noći brez pristanka. Kad je prošlo, šuma osvanila sva u inju. Al nije to inje ko inje, kad sam bolje pogledo, a kuglje se pozadivale u lišće, ondud talijanske ondud naše.
Onaj drugi samo odmanio:
– A kad smo mi bili u Karpatama, tamo mraz kuglje zaustavi u ajeru. I kad sam već spomenio mraz, da nisam imo jednog Šokca od Dunava i ja bi zube ostavio na mrazu već prvi dan. Ubacili nas u front baš na svrgodište, a kapetan mene oma otiro na crkveni toranj: motriću šta se sprema u ruskim dekungama. Motrio bi ja samo kad bi mogo, jel se nisam dobro ni ugnjizdio, a već ostim da se kočim. Ni doli ni gori, noge ko štapovi, ruke mi se ocikle, ta jezik ne smim pružit napolje – oma će se ukočit na mrazu, al kojikako viknem za pomoć. I moj Šokac – ta bili smo ko braća – ne čeka, zna da će me na vike izgubit ako zakasni, već oma zapali toranj ispod mene. Tako se ja malo raskravim, al malo kasnije vidim: s jedne strane vatra je otkupitelj, a s druge će bit ubitelj. Nisam se dobro ni obradovo, a plamen se već popo do mene. I da nisam imo gumene čizme, ljudi moji, ne bi vi sad mene slušali. Al dao Bog, imo sam te čizme, zažmurim i skočim s tornja. Ja bi se vaćo zemlje, al kad sam odskočio čak poslipodne sam opet došo do zemlje i cili dan tako: doli-gori, doli-gori, pa sve priko tornja, a vatra gori. Priskačem vatru ko na svetog Ivana. E, mislim se: »Ako živ ostanem, valjda nikad više neću imat buva, samo se triba jedared uvatit zemlje i ostat živ«. Virujte Bogu pa meni, ja bi prisvisnio od tog skakanja da na kraju nisu došli šinteri pa me uvatili na onaj njev ular od žice. A toranj crkveni još uvik gori.
– Kako nisu došli vatrogasci?! – nika prelja će zapitat.
– E, kad su tamo bili taki ko ovi naši dobrovoljni u selu kojima bar tri dana ranije triba javit da će izbit vatra.
Pričao Blaško Bukvić Mika, Mala Bosna
Pripovitke, 1998.
