Arhiv tekstova
Turci i Bunjevac u dugačkoj košulji
Nije to bilo tako davno da se ne bi upamtilo kad su naši stari nosili dugačke košulje sve dok se nisu ženili. Kad će momka ženit, on onda dobije prve gaće u životu. Pripovida se da je taj običaj osto iz oni vrimena kad su Turci gospodarili po ovim krajevima. Za svakom muškom glavom Turcima se moro dat dukat godišnje, a Turci su u mušku glavu računali samo onog ko je nosio gaće.
Kod naši stari nije bilo dice naritko ko sad već u svakoj kući od dice sastaviš i tamburaše i kolo. Ko će naplaćat tolike dukate za gaćanima?! I šta će izumit čuvarni ljudi već mušku dicu drže u dugačkoj košulji sve dok njim ne isprose divojku. Zato se i sad kaže kad je momak za ženidbu, da mu je ispo stan.
Svi su dolazili u ljudski red i dobijali gaće kad su se ženili, al bio jedan huncut koji se zareko da Turci neće vidit njegovog dukata ni kad se oženi. I lipo se on i okućio u dugačkoj košulji. Došla već i dica, pa sad i otac i oni u dugačkim košuljama. Tako je prošlo nikoliko godina dok jedared Turcima nije zapelo za oko: kako je to moguće da u njegovoj kući nema muške glave?!
Došli tražit dukat, a on prid nji u dugačkoj košulji. Oni gledaju: prid njima stoji zdrav, čitav čovik. Vide: svršen čovik, al opet, košulja ne da lagat, nije muška glava – nema gaće.
– A zašto si ti u košulji?! – zapitaće ga.
– Da u čemu bi bio kad sam još švigarac-deranac?
Deranac lipo versa, al nikud u njeg narasli veliki brkovi ko da su mu kurjaci zaboravili repove ispod nosa. Turci se zagledali u te brkove kaki nije bilo u cilom okolišu i opet će ga konabit:
– Kad si još švigarac-deranac, a otkud ti ovi veliki brkovi?!
– O, ljudi, baš ste našli s čim ćete me srdit! Ta i ja se tom čudim i čudim, a nikad da se načudim. I sad ste se vi našli da me pitate otkud mi ti brkovi?! Još bi samo to tribalo da me zapitate i zašto su narasli tako veliki.
Nije zabadavad bio huncut da ga nije bilo u tri svita. Kako je navio rudu na svoju stranu, a jedan Turčin će oma:
– Baš reci, zašto su ti brkovi narasli tako veliki?
– Ja s njima prkosim baći, jel on nikad nije imo ovake lipe brkove nit će ikad imat.
– A di ti je baćo? – Turci su se ponadali da će sad već ulovit bar jednu mušku glavu.
Nek se samo nadaju, al huncut samo zviždnio:
– Di je? A ko to zna. Jednog dana očo na onu stranu, i pokaže njim prama groblju, i nikad da se vrati.
– Pa šta mu je moglo bit da tako ode od kuće?! – Turci će se čudit.
Huncut se kobojage uzvrtio, sleže ramenima, češe se iza uva i jedared će:
– Ne znam, možda se nado da ćete ga vi tražit. Vi iđete po svitu, ako ga digod sustrijete, lipo vas molim da ga baš zapitate.
Pričao Lozo Bukvić
Hrvatske narodne pripovijetke, 1957.
