Arhiv tekstova
Zbojniki
Junak jedan vrli je cestoval. No, je išal cestom, je išal, već mu je glava bila pomutena od cestovanja, kad je došal g jednoj gori velikoj i sustrl žubraka. Ta je imal pripraveno muku, jajca, tu junaka mrvičku pogosti, tu si vipiju, ponuknu se, pag je se žubrak pital:
– Kamo ideš?
– Pro sriću, idem skusovat svit.
– Idi kamo očeš len ne hodi va tu goru, lebo tu su zbojniki.
– Ale ne šali!
– No, no, ne šalim, su, su!
– To su zli ludi?
– No, zli, zli, su, su! Imaju va jaskini zlata, strebra, a šeličega, lebo koga su popali sakoga su obrali a zabili, a tebe budu zabit. Imaju jednu zahradu, va voj zamak, na zamku kohuta. Ta kohut spiva kad človik ide pag zbojniki ga zabiju.
Ale junak ni imal straha:
– Kaj budu mene zabili?! Mene se more len z medom mastit a z mukom da posiplu, od mene ne more se dostat ništ.
On je si zel, je si oblikal kapucinske šate.
Žubrak je se pital:
– Kaj očeš?
Junak šali:
– Kaj se more. No, saki se obliče kotera kaj ima.
Kad je došal va tu zahradu g zamku je bilo jedenast ur večer. On je došal a kukal je kohutu:
– Ne spivaj, ne ide človik, ide kapucin. Ne spivaj, ja ću ti se tit otslužit – imam ti kokoše.
No, kohut vidi svetačne kapucinske šate – ni spival. Sadaki junak ni našal nikoga len jednu staru babičku. Ni tamo ništ, len ništo voni.
– Kaj to voni?
Babička je mu povidala:
– Ale kaj ti iskaš tu, takovi vrli junak?
– Idem skusovat svit.
– No, moreš si it iskat kaj očeš, kamo očeš, len tu ne idi. Kad očeš bit živi ne nočuj tu, lebo tu su zbojniki. Tu jih je dvanact, saki ima svoju hižu, trinacti, taj najvekši ima zamak. To su zli ludi.
– Ale, babička, ja sam kapucin, ja ne znam niakovi strah.
Je bilo dvanact ur su se vrata otprle, je došal najprv ta najvekši:
– Kaj je to, do je to tu?
– Ja, dostojni pane.
– Do si ti, pro kaj si došal?
– Ja sam kapucin, ne iskam ništ, len vam povim, dostojni pane, až očete dojt va blagoslovenstvo večno se morete vispovidat. Ja ču Vam dat razgrišenje, aj prijimat. Ja len to povim, Vi morete kako Vam se lubi, dostojni pane.
No, oče on dojt va blagoslovenstvo večno, oče, oče. Si zbojniki došli su, ale najprv je rekal ta najvekši:
– Patri se meni dat prijimat.
Junak je dal nemu prvomu, a pak jedno po drugem sim. On je imal partikule z jadom napravene, kako je dal tomu prvomu ta je zaspal na večnost, tako su se si otravili, saki je bil mrtvi.
Junak rano je našal veliki kluč od jaskine – va jaskini je bilo zlata, strebra – pag je to zibral a je si to odnesal domom, sadaki je bil bogati.
Pričao Štefan Turinič, Hrvatski Grob, r. 1903. g.
Cvjetovi mećave, 1971.
