Arhiv tekstova
Veliki vašar
Da pripovidamo kako je prvice tudeg bilo. Sad je drukčije, bojs ako ima pedeset-šezdeset ilirski kuća, familije male. A po starinski se u skupi radilo i čuvalo. Bošnjakovi – nadili njim ime Jurišini – imali dvadeset i osam čeljadi doma, a već onda poniki išav iz kuće za življenjem, pa kad otišav više ga nema. Posli onog boja familije nam izginule, koji amo koji onamo.
Po starinski nasrid kuće metili zdilu, svi iz nje jili. Bile strije od trske, otvoreni svodovi, banki, pa sadžak na banku, a slanina od cilog krmčeta visila u odžaku, pod svodom kotav. Vršaj bio na konji, žito vijali na vitru. Još u mojim ditinjstvu to bilo.
Bijov tudeg jedan starac čoban, lip vik vikovo. On uvik pripovidav kako su čuvali birke, smirnije živili, pripovidali od Kraljevića Marke, od aždaje. On govoriov tako:
– Onda su odeg bili ljudi! Sad?! Mućki ispod kvočke.
I ženske bile na glasu. Nosile prusluk od svile, pa oplećak, zlatnim vezom, svilene suknje i pregače na ruže, pa lipe šamije. Mlada imala na glavi čepac zlatnim vezom. Sad?! Tako je kako je... Ima samo nediljom ilirska misa, piva se i moli racki, a pridike već nema racki. Iliri su tudeg još familije Golić, Burlović-Ulin, Milašin, Bulat, Vrlić, Banović, Džajin, Bilić-Tulakov, pa govori se da su kadgod Turčini bili familije Bacakov, Brindza i Vuleta.
Da je živ, sad da vidi čoban starac! Šta bi kazav! Još stari tu svaki znade, a dica već ne znadu ilirski, razgovor ne ide po našem jeziku. Umrov starac, sad je u srići. Kad bi čuv kako dica se ne razgovaraju po našim jeziku, starac bi opet umrov.
Nas nikoliko što nas ima još govorimo, ovi drugi se svi već priokrećedu. Ja reknem sinu mlogo puta:
– Tvoj materinski jezik ćeš pogazit, a ja sam s njim i u boju svugdi svašta dostav, naša slavska rič se svugdi okolo znala.
Badava mu kažem – on ništa.
E, drukčije je to bilo kad je živiov taj čoban starac. Bijov odeg i jedan mladić koji učiov za advokata. Pa dakle u litno doba na sokaku, na klupici se razgovarali. U jedan ma pitav taj mladić čobana starca, da:
– Pa šta ste radili uvik u tim ataru kad čuvate birke?! Niste čuli još ni da zvono zvoni, nit kaku novinu da šta se di dogodilo.
Ja ko deran tamo i sve sam čuv. Čoban starac:
– Šta smo radili? – veli. – Bolje neg te vaše novine.
Ispripovidav on šta su radili: čuvali birke, šalili se, sigrali se. Tako jedared starijeg bujtara poslav on u selo po jelo, a drugim kaže:
– Ajde da se sigramo.
– A šta ćemo se sigrat?
– Vašara. Ja ću bit vašardžija, ja ću prodavat, a ti ćeš bit kupac.
Deran će:
– Pa dobro, ajde da se sigramo.
Starac izmetne kabanicu, pa na nju britvu, iz čakšira kaiš i još i lajbu metne si doli. Deran ide okolo starca, ide, a onaj će:
– Izvoljite, ajte, kupite šta oćete, birajte šta ima.
Deran će onda birat, a kudi partiku:
– Ne vridi to ništ.
– Zlata vridi, samo izvoljite.
Deran onda uzme britvu pa pita se da šta koštuje.
– Forinta.
– A, a! Ovo ne vridi toliko, ovo je ko buđla. Četri seksera ću vam dat za nju.
Čoban starac:
– Da niste prvi kupac, ne bi dav ni za dvi forinte.
– A ja ću na drugim mistu za četri seksera kupit si dvi ovake buđle.
Pa tako sve redom mu kudi partiku i sve jeftinije ište. Tako deran se šeće okolo oko starca, ištom u jedan ma uzme batinu i po leđi starca udari, al dobro da se onaj sve škrabav. I so tim fagan uteče. Starac jauče od bola, a deran onda dođe k njemu pa se ga pita:
– Baćo vašardžijo, zašto jaučete?!
– Fagan jedan, još me pitaš?! A zašto si me udariov?
– Ja nisam.
– A ko bi drugi?
– Ko bi znav ko vas udariov u ovim velikim vašaru.
To je akurat tako bilo. Ja sam biov malečak deran kad sam to čuv. A sad je sve drukčije – i naša mladež. Musi jal ne musi, uzmi ja ovako ja onako, više nije ko kad sam ja deran bijov.
Cvjetovi mećave, 1971.
