Arhiv tekstova
Između puške i prirode
Vjeruje se da je lov najstarije ljudsko zanimanje jer je od najstarijih dana bio važan dio ljudskog opstanka i pribavljanja hrane. Vremenom, lov je postao stvar prestiža i neka vrsta statusnog simbola. Danas ga neki smatraju sportom ili hobijem, iako se i dalje radi o djelatnosti koja je važna za održavanje ravnoteže u prirodi. Lovačko društvo Srndać postoji u Tavankutu duže od 100 godina i danas je podijeljeno u sedam grupa: Gornji Tavankut, Donji Tavankut, Mala Bosna (Šebešić), Čikerija, Mirgeš i Kelebija 1 i 2. Naš sugovornik Marko Tokodi rođen je 1943. u Tavankutu, a krajem 80-ih godina, kako se stalno družio s lovcima, odlučio je i sam pristupiti društvu Srndać.
Kako Marko kaže, postao je lovac relativno kasno.
»Čito sam o lovu mnogo prija neg oni koji su već bili lovci. Zaista ne znam zašto nisam ranije posto lovac jel sam se puno družio s njima, supruga i ja smo išli redovno na lovačke večere. Tamo međ njima nije bilo važno ko je komunista jel šta si, dolazili su milicajci, oficiri, doktori, ma svi... Tako da sam se ja dugo družio s njima i zbog tog drugarstva sam posto lovac. Konkretno, bać Pajo Mamužić je bio taj koji me nagovorio da se pridružim. Od njega sam i dobio pušku. Mislim da je bila devedest prva godina kad sam se službeno pridružio lovačkom društvu«, započinje priču naš lovac.
Marko je pristupio čikerijanskoj grupi, nekada je cijelo područje oko Mirgeša, točnije sve od Čikerije pa do starog Bajskog puta bio njihov rajon.
»Bilo nas je 17-18 aktivni lovaca u našoj grupi, a upisani tridesetak. Što se tiče priča iz lova – događaja ima, to je čudo. Ponavljam: ono što se meni sviđalo je to što tamo nije bilo bitno ko je ko. Oficiri s kadgodašnje Karaule u Tavankutu znali su ić s nama u lov i sićam se njihovih lipih pušaka. Imali smo nekoliko lovaca iz Subotice koji su bili bliži Paliću i Hrvatskom Majuru, al oni su volili dolazit kod nas. Supovci su takođe dolazili, tamo je skoro svaki bio lovac«, kaže Marko.
Tijekom godina Marko je redovito fotografirao svoje kolege iz lovačkog društva. Nažalost, većinu fotografija je podijelio, ali sačuvao je jednu gdje se vide nekadašnji lovci čikerijanskog ogranka tijekom akcije popravka zimske hranilice. Svi lovci s fotografije više nisu među živima.
»Imali smo take akcije kad smo popravljali pojilice, ranilice, pogotovo kad je bila suša ko ove godine. Uvik je bilo kakog kuvanja jel se bez tog ne mož i radili smo cili dan. Na sliki su Pere Časar, Pere Kolar (na krovu), Antun Horvat Antika, naš grupovođa Jenej Jožika, Ivica Godar Šesti...«, prisjeća se Marko.
Lovačko krštenje
Jedan od starih lovačkih običaja koji se vezuje još za period srednjeg vijeka je »lovačko krštenje«. To je jedan vid inicijacije kojim lovačko društvo prihvaća novog člana u svoje redove. Tom prigodom grupovođa »krsti« novog lovca nad njegovim prvim ulovom, a interesantno je spomenuti kako se i za ovo krštenje bira kum koji je naravno netko od lovaca. Uloga kuma, pored one ceremonijalne je i da brani novog lovca tijekom inicijacije. Čika Marko se prisjetio kako je to izgledalo.
»Kad kogod ubije prvog zeca jel fazana, lovci se postave u dva reda, odsičemo prutove u šumi i naš novi lovac trči izmed nas dok ga stariji lovci šibaju prutovima. Kadgod je bilo, divanio mi je Antika, a i ovi stariji, da su njega udarali i lopatom. Kazo mi Antika – baš mi nije bilo svedno«, priča Marko.
»Uglavnom smo lovili zecove, fazane, lisice, štetočine, švrake i vrane. Lisice su teške za lov, ona je jako pametna i brza, triba dobar ker za taki lov. Ja kad sam se manio lova, čuo sam kako su se pojavile divije svinje zbog ove mađarske ograde. Inače smo ih vrlo ritko viđali. Kažu mi lovci ‘hej, možeš ubit sad diviju svinju ko bila lala’. Jedared sam je vidio kad sam išo u lov, mislim da sam je pogodio u zadnju šunku, al to njoj ništa nije. Ona je snažna, brza, žilava, pobiće i na tri noge. Priroda je čudo«, kaže naš sugovornik.
»Ja sam iskreno, posebno žalovit«
Naš sugovornik nije običan lovac. Više puta tijekom razgovora Marko je istaknuo kako je sam čin pucanja u životinju za njega bio problem.
»Ja sam iskreno, posebno žalovit. Volim disnotor, al ne volim klanje. Ja sam toliko puti propuštio... Mi to zovemo karika (formacija u kojoj lovci idu u lov u obliku latiničnog slova V, s razmakom od 3 do 15 metara između svakog lovca) i kad divljač uleti u tu kariku ona se teško mož izvuć, a ja sam propušto pokadgod zeca da pored mene protrči, jel mi je bilo krivo. Onda me ovi pcuju – ti si nesposoban, ti si ovo, ono... Onda ja ubijem da se dokažem, al mi je uvik bilo krivo. Ponavljam: ja sam čito knjige o lovu prija neg što sam posto lovac – lov nije ubijanje. Lov je prvo odstrel, tako se to zove, a drugo lov je bitan zbog ravnoteže u prirodi. Prija se nisu ograđivali voćnjaci, a srne jako grizu voćnjake, a kad srndaći oštre rogove oni čuda naprave. U Gornjem Tavankutu sam na jednom komadu imo 300 sadnica voćnjaka i sigurno su polomili 50. Ja posadim ponovo i oni ih ponovo izlome. Njemu odgovara debljina ti mladi voćki jel lakše uđe među rogove«, objašnjava Marko.
Druga stvar koja je smetala našem sugovorniku, pa i njegovim ukućanima, je to što nikako nije mogao stići na vrijeme na nedjeljni ručak.
»Onda, zdravo mi je smetalo što se u lov iđe nediljom. Ja sam naučio ić nediljom u crkvu, a tako i moja žena. I dan-danas ja iđem tu u selo na prvu misu, meni nedilja ako nisam bio u crkvi ko da nije nedilja. Druga stvar – užna. Nije tamo uvik bilo ilo za nas, a i pravo da ti kažem nije se to ilo meni baš zdravo ni sviđalo. Kuvalo se tamo direkt iz najlonskog džaka… A za divljač triba da se pravi pac. Jedan dan triba stojat u sirćetu, ulju, luku i začinu. Danas se pokiseli da bi se sutra kuvalo, mora barem jednu noć stojat. Divljač ima specifične mirise, žilavije je meso… Meni to više puti nije odgovaralo. A kod kuće me čekaju moji na užni, više puti napuštim lov ranije pa ispadnem bila vrana jel nisi drug ako napuštiš družinu. Najgore je bilo kad su me tirali da iđemo u još jedan krug, a svi mlađi i jači od mene. Bio je jedan lovac iz varoši što je uvik moro uvatit dva fazana, jednog švalerki, drugog ženi da nosi, a ja ne bi išo u taj drugi krug pa da mi sto fazana daš, al šta ću, moraš se prilagodit. Eto, to mi smetalo, nisam nikad mogo doć na vrime na užnu«, priča stari lovac.
Jedan metak, dvije srne
Neizostavni dio svake priče o lovcima su svakako i lovačke priče. Hvalisave priče o lovačkim podvizima često poprime razmjere nevjerojatnog. Ipak, naš lovac se prisjetio jedne priče u koju, kako kaže, ne bi ni on vjerovao da nije osobno prisustvovao.
»Baš sam se sitio jedne lovačke priče, ja sam vidio kako je učitelj Pere iz Tavankuta jednim metkom ubio dvi srne. Dobar je bio Pere, malo je bio filozof, al dobar je on bio. Dono je ozbiljnu pušku, imala je optiku, bilo je proliće i locirali smo nike srne u žitu. Još nije bio mrak, jedna srna je ustala iz žita, a kako je ispalio metak, ustala je i druga pored nje. Metak je prošo kroz srnin vrat i pogodio je i drugu. Eto, to mogu potvrdit da sam vidio, a posli sam čuo istu tu priču – samo da su pale tri srne, al nećemo sad pritiravat. A kad je bio lovostaj, onda smo išli u brojanje divljači. Organizuje se tako jedna banda i to se broji ovako – ako iđe nas deset i protrči jedan zec, onda svaki vidi po jednog zeca, znači vidili smo deset zecova«, ispričao je čika Marko uz smijeh.
Kako sam usvojio prase
Pamti čika Marko mnogo priča i događaja iz lova, ali priča koja se možda posebno izdvaja je ona kada se iz jednog lovačkog pohoda vratio sa živim prasetom.
»Zima, bilo je i sniga, vrime gadno – ne bi nikog istiro napolje, a mi – mi lovimo. Trči ker i krene da davi niko malo, šareno prase. Nije bilo divije, već je pobiglo s nikog od čikerijski salaša. Odvijam ja kera, a prase malo sitno, nikako, smrznuto, ma beda. Gledam ja šta ću s njim: jel će ga ker zadavit jel će se smrznit, a svi salaši su daleko. Imo sam najlona i uzica i odlučim da ću ponet prase. Svežem prase, metnem ga u najlon i u ranac. Tako su lovci mećali zeca da mu viri glava iz ranca da svi vide da je ulovio zeca. Iđem i čujem kako prase diše i iđem ja dalje i ej, on zaspo, spava, a meni tako fino vruće na leđima, ma milina. Da ti ne duljim dalje, ja donesem na kraju to prase kući. Imo sam taman oprašenu krmaču i ona ga primila, nije ni primetila da je dobila još jedno prase. Išo sam posli po Čikeriji i niko nije kazo da mu fali prase i ono je ostalo kod mene. Na kraju, to je ispala krmača, živila je dugo dugo i oprasila se nikoliko puta. Bila je tako šarena, mož bit i da je bila ukrštena s divijom svinjom, ko zna?«, podijelio je priču čika Marko.
Pravi lovac?
Poslije skoro dvadeset godina praćenja divljači po čikerijskom ataru Marko je odlučio okačiti lovačku pušku »o klin«.
»Pomalo se umiralo, sve nas je manje dolazilo, a sve se više voćnjaka ograđivalo, smanjio se teren, pomalo i međuljudski odnosi… Primećivalo se kako nas je svake godine sve manje. Na kraju sam išo pomagat kuvaru, velika je to odgovornost, nije to baš sigra. Nisam recimo nikad išo gostovat u lovu digod. Eto, možda ja nisam ni bio nikad pravi lovac, mada je to širok pojam šta je pravi lovac. Išli su moji lovci u Turiju u lov, a ja ne znam, nikad nisam tio. Kako se prominilo društvo, došli su puno mlađi, a šta ja imam divanit s nekim ko bi mi po godinama mogo bit ne sin nego unuk? Ostario sam, nisam i mogo ni stignit više. Pado mi je na pamet stalno bać Pajo, on se u šumi obavezno izgubio. Bio je onda već stariji čovik«, objašnjava Marko svoju odluku.
Ono čega se Marko Tokodi najrađe prisjeća iz lovačkih dana su druženja, sklopljena prijateljstva i zajedničke večere.
»Te lovačke večere su mi bile posebno drage, svako društvo je imalo svoje večere i to je onda uvik bila svirka i igranka, to je i jedan od razloga što sam posto lovac. Za te večere bi ustrelili po četri-pet fazana za čorbu i obično bi se srneće meso služilo posli«, kaže stari lovac.
Ivan Benčik
