Arhiv tekstova
Češalj Kraljevića Marka
Seljani liti vodu najradije nosili s pašnjaka. Tamo pojilo, bunar bio najdublji, pa voda ladna sve razgaljiva srce. A i pamet!
Jedared senski knez poslo ćer jedinicu da donese đugu friške vode. Kad ona tamo, a mlad čoban baš kabo u bunar.
– Momče, spušti đermu koliko god možeš, zagrabi vodu iz duboka, da bude što ladnija.
Oće momak kad divojka želi, zagnjurio kabo do dnola, a kad ga izvuko, u njemu nike zarđane grabljetine.
– Otkud se ode stvorile grablje!? – on će i bacit.
Divojka nikad nije vidila tako šta, a razumila da on kaže groblje, pa će:
– Kako te groblje spopalo?! Ne vidiš da je to češalj Kraljevića Marka?
– Ženska pameti, Kraljević Marko nije bio vištac da se češlja gvozdenim češljom.
A ona ruke na kukove, isprsila se:
– Baš ti znaš, jedan prost čoban, kaki češalj priliči Kraljeviću Marku! Valjda ja znam šta je šta, kad je moj baćo knez.
– Ja ne kažem da on nije najpametniji, kad je prvi čovik u selu, al i lud mora vidit da su ovo grablje.
A ona:
– Češalj Kraljevića Marka.
– Grablje.
– Češalj.
– Ta grablje, otvori oči, ženska glavo.
Pa jedno, pa drugo dok se divojka nije rasrdila. Lupi đugu momku o glavu, vrbine se razletlile ko da se kokice pucaje.
– Dabogda, – kaže – grom iz vedrog neba puko u mene i svu me tako razno ako ovo nije češalj Kraljevića Marka.
Razbisnio se i momak, pa kad ga batinom kvaknio med oči, njegov magarac oma otreso nogama.
– Dabogda ovako grom puko meni u čelo ako ovo nisu grablje.
Divojka došla kući, a nana joj nakupila pune naćve jaja. Ima tu kokošiji, morčiji, pućiji, guščiji i pačiji, pa žena bira, sutradan će nosit na pecu.
A baćo sidi pod ambetušom, upliće šarene šalangove u kandžiju da se u varoši i po njoj vidi ko je senski knez.
– A di je đuga s vodom? – mater dočekala divojku.
Tako i tako, divojka ukratko i još će se pofalit:
– Ako sam ja ostala brez đuge, al on je brez magarca.
Daborme i lud se fali di ne bi pametan, al kad je nana to čula sa sebe saderala sve ruvo, pa zaskičila:
– Dabogda me bisni kerovi ovako raskidali ako vas obadvoje niste ludi.
A kad je baćo sve čuo, pa još i vidio ženu onako golu, oma se manio kićenja kandžije. Zgrabio bičalje s tanjeg kraja, pa debljim po jaji:
– Dabogda naletio ledeni oblak, grunio ledom ko ova jaja i sve glave ovako porazbijo, pa nek budem knez u pustim selu ako vi svi troje niste ludi.
I gleda š čime će i kuda će još udarit, da i sebe prokune, kad evo divojkine krštene kume.
– Kaki je ovo vršaj? – stala pa se prikrstila.
Taki i taki, starešina kuće i sela kaže šta je bilo. Kad je čula, kumi ko da je sunce granilo, od dragosti pukla dlanovima:
– Jezus Marija, kad se toliko narazbijalo, pa to je srićan znak: biće tušta zdrave dice.
Knez samo zinio ko tele u šarenu kapiju, a kuma se sve goji od radosti:
– Čeljad moja, a šta vi mene ne pitate zašto sam došla?
– Kad si došla, ti ćeš valjda i kazat – knez se zblenio.
– Borme ću kazat. Čeljad moja, taj lipi čoban me poslo da zaprosim ovu našu pametnu jedinicu-mezimicu, jel je njegov otac magarca i naminio za divenice u jedinkovim svatovima.
Divojkin baćo pogledo na jaja u naćvama, pa kumi samo pružio ruku:
– A kad smo mi toliko jaja nalupali za kajganu, to valja i sparit s divenicama.
I ja sam tamo svatkovala s mojim pokojnim čovikom. Bio je jedan od staćala, pa je on i te grablje opet bacio u bunar. Mlada se tila bunit, a on samo digo prst:
– Rano moja, a šta bi bilo sa mnom ako jednog dana moja matora zamisli da sam ja glavom Kraljević Marko? Ti bi tila da mi ona s tim češljom pravi razdiljak na mojoj ćeli?
Pričala Marija Bačlija, r. Mamužić, zemljoradnica iz Bikova, r. u Tavankutu
Jabuka s dukatima, 1986.
