Arhiv tekstova
Pa šta
Izašo na sokak i vidim izdaleka kogod žuri. Jest da j faš Joza deset godina mlađi od mene, što b rekli ni vik ni proživio al noge ga još služu. Ni okrenio se redovno nisam on već tu. Grli mi jednom rukom a u drugoj mu balon vina i nikaki bućur. Baš zna potrefit kad triba doć. Potrošilo se vino. Malo mi a i gosti bili niki dan pa j bržje ošlo. Unilazimo u dvor pa unutra. Faš na astal meće balon vina i bućur, objašnjava da su jutroske pekli bundivare pa i nje dono malo. Ni sili nismo redovno a snaja meće čaše isprid nas. Još dok toči faš Joza će: »Faše ti se sićaš mlogo čega. Ta znaš da kad ti oću tentat kažem da se sićaš i kad ti se dada rodio. A nema u šta se ne razumiš. Eto da mi kaži kako j to da j došlo vrime da čeljade, cili svit za malo šta mari? Svima svejedno za mlogo šta«. Študiram šta mu sade spalo na pamet. U poslidnje vrime faš se baš do u veliko študiranje. Šta ću š njim: »De faše kaži. Šta triba, šta ne možeš razumit?«. Faš Joza objašnjava kako danaske u kuće ovi mladi u divanu mal, mal pa spominju riči »pa šta«. Pa će: »Kako se sićam i prija j bilo da smo tako divanili al ovo j sade baš pritirano. I tu ti faše i kase štagod desi nema nikake sikiracije. Ritko, ritko, sam ako j štagod odviše važno i veliko. A i komu j šta veliko i važno i tu bi se dalo divanit«. Objašnjava da ima i od tog gorje. Da kako gledi uto sokoćalo od televizije, i šta sve tamo vidi da ima u svitu a bome i kod nas i tu sam što ne čuješ »pa šta«. Već se zapurko, objašnjava da i tu malo ko haje što se umire, što se ruši, što digod nema ni za priživit a digod curi priko. Da ispada da j sve jedno što velike i važne poslove radu čeljad što se od takog posla ni očešali nisu. Da sam što se ne kaže »pa šta«, jel po ovom novom »pa šta ima veze«. I ja se češem di mi ne srbi. Kvasim labrte s vinem. Zasukivam se, kradem vrime dok ne naštudiram šta ću reć. Al znate šta čeljadi, istina je da se triba moljit Bogu jel on uvik pomaže kad triba. Ta koda mi dragi Bog prosvitlio šta ću mu reć. Odgovaram mu: »Faše, sve istina što s reko. I više neg istina. Ta kad se bolje proštudiram i kod nas u kuće bude tog. A za ono sokoćalo od televizije da ti ne divanim. Mlogo tamo ima divana al u vitar. Kako si reko, na mlogo šta se svit ni ne okrene. Ta danaske mož poštenje okačit mački orep. Ko bi po zakonu tog proglasu da j skrenio, pa još bude i kriv. Zakon izvrnit toj danaske ko moda. Da se u koga pouzdaš, često sam do prvog ćoška. Kako iđe ni u rođene baš nisi ciguran. A vira? I vira sam što ni ošla u drugi sokak. Već svašta mož, na svašta pristaje«. Objašnjavam mu da već naglas brez stida i sramote, da ne pocrveniš mož za sve i svašta kazat »pa šta«. Za rat »pa šta«. Za saradže i salauke što su digod se okreneš »pa šta«. Da već ne znaš ko se skim ženi jel ko se za koga udaje. Ko j komu rod. Da su kerovi postali pridniji neg ljudi. Da za sve to na kraju kako ti kažeš moj faše u sebe jel naglas bude »pa šta«. Na kraju ću: »I tako ti moj faše labavo stoji ovaj svit. Dragi Bog cigurno gledi i čuje to naše naglas jel u sebe što kažemo. Rekli jel sam mislili On zna«. Isklišto faš Joza pa će: »Faš Marne sasi mi oče otvorio al bome i uplašio«. Objašnjava da uvik bude nikako pa će valjda bit tako i sade. Al kaže da se brine da ni daleko da će ovo »pa šta« doć čeljadetu glave.
