Arhiv tekstova
Svitlost
Subota j. Dok se još sprimam majka viče, javlja da j baka Janja javila da potli užine dođem na divan. Da mi kogod reko da će baka Janja tako pofalit da ne može priko sokaka prić i da ćemo kako ispada sam subotom imat divan ne b povirovo. Još ju u leđi drži da iz sobe ne može mrdnit. Poradio, užino pa odjurio dosta prija neg što j rekla. Došo prvi, baka Janja mi gura paprenog šećera u džep od frosluka. Evo i druge doletile. Baka Janju jest da j uvatilo u leđi al jezik joj radi ko singerica, ko podmazan. Divanit kadra ovdal do Dunava i natrag. Započinje: »Čeljadi, ne mož se oprostit ovi leđi. Kurtala bilo i te metle, vrag ju na mene nano. Vidiće kaću je se ope latit. Zamislite, nisam mogla više durat i unuka mi nosila juče u varoš kod doktora. Pripiso mi šaku likova, vala će pomoć. No nisam vam to tila reć već ovo. Mrak već bio kasmo se zaputili. Čeljadi, pa ja dugo nisam išla noćom po selu pa još noćom po varoši. Pa to koda će Božić sutra. Digod se okreneš sve svitli. Digod trepa toliko da nemož gledat redovno. Kaže dite biće još i svitlije, trepaće još i više kako iđe Božić. Kaže da j taka sade moda, da dica volju tako, a i veliki izgleda volju kako vidim kad sve to platu. Ćutim, bolje da ništa ne kažem. Ta znate da sa dicma danaske i ne mož baš divanit. Kažu da mi stari ne razumimo, i ne znamo. Da nas vrime prigazilo kako se moderno kaže. I bome sam se baš zaštudirala. Pa još kad čujem kako svi naručivu šta bi za Božić. Čeljadi pa ovo sve koda j badava. Pa ono naše vrime prid Božić ni ni ličilo navo vrime. Daleko, ni blizu. Čeljadi svit se odviše prominjio«. Dok je još divanila strina Evča maramu namišća, zasukiva se. Baka Janja ni završila nije, divani: »Baka Janjo vi bi vratili sve unatrag. E ne mož. Novo j vrime, sve i triba da se svitli. Nek se vidi da iđe Božić. Nek Božić svitli do neba, i više. Svitlosti nikad dosta. Struje barem ima. Vala smo se borili za to«. Ni strina Evča ni usta zatvorila redovno a baka Marica skočila: »Evča, struje dosta ima? To kažeš. Ta mi smo se za tu struju napatili. Kase struja uvađala prija tričetvrt vika muški iz pešest kuća u koje se struja uvlačila sa bandere su morai it otsić i donet tu bagremovu banderu iz šume. Moralo se otsić, donet, ukopat pa se još i moljit oće l uspit ta struja. Struju smo čekali ko lik i ni blizu ni svitlila ko danaske«. »Jeste, kaj došla struja i svitlost koda nam je svanilo. Prija struje da ni šundulana mrak bi bio u kuće. Nismo ni znali zave sviće što se meću na vince za advent. Ta nismo ni znali ni za vince ni za adventske sviće«, baka Manda će. Baka Tonka objašnjava da ni onda bilo kićenja grana svim i svačim ko danaske. Bio sritan ko j mogo dobit, nać, oprosti Bože jel ukrast grančicu na koju bi obisili kriškindli i koji or jel tako štagod. I sve to pod šundulanem. A kase struja na sokaku spominje i ka j došla bio mrak na sokaku«. Saće baka Janja. Ispravila i leđa. Čak se i digla pa će: »E moja Evča i umrićeš al ćeš slabo šta naučit. Sva ta svitla, trepanje, drangulije što svitlu, svi ti darovi što se pripravlju za Božić, ta ništa to ne vridi ako u srcu nemaš svitlost, ako ti duša ne svitli. Da se suncem okitiš ne vridi ti ako ne viruješ. Ta sva svitlost svita ne može ti spasit. A kako kažeš ako smo se zavo borili ne piše nam se dobro«. Bome sam se zaštudiro pa ću: »Baka Janjo, pa jel onda možda tako da se iza te svitlosti štagod sakriva?«. Svi zinili.
