Arhiv tekstova
Produva
Koda zidovi imu uše. Sam vrag zna otkale j faš Joza čo da j Marin došo al je čo. Dok smo još ručali banio Tuna, najmlađe dite iz faš Jozine kuće. Još s vrati divani da j njegov stari čo da j Marin doša pa poručiva da dođemo »na jednu«. Silom sam ga pozno. U kuće im se poslidnji rodio i njegovi mu se i nisu nadali. Na kraj ispalo ko uvik, dice nikad dosta. Nisam ga vidio odavno a on dotle naraso, za ženidbu skoro. Fašovo »na jednu« to j ono da dođemo na divan pa fala Bogu i da koju popijemo. Doktor je reko da mož sam koju i ja se tog držim. Kad baš moram ja sam prvu i poslidnju. Vidim Marin se ne buni pa ondak nemam ni ja šta reć. Potli užine Marin upaljio limuzinu pa pravo kod faš Joze. Dočekali nas ko uvik, gospocki, kako se faš i dočekiva. Kako smo sili sva dica iz kuće poredala se okolo. Šta ću reć, kasam bio dite i onda j tako bilo. Kad dođu dadini pajt ako smo kod kuće i mi dica bi se probali poredat okolo pa slušat kako se divanu. Kad divan ni bio za dicu onda b dada reko da se iđemo sigrat jel da nađemo kaka pametnija posla. Raskomotili se. Dok toči faš Joza će: »Faše, Marne pripravio sam štagod za vas«. Natočio pa krenio donet. Nosi, čeljadi nosi suvu štuku. Mandu cigurno od najmanje kake tri kile. Rasklaplje britvu. Britva oštra, siče mandu na komatiće a mi se oblizivamo. Pitam ga: »Otkale ti sade ovaka manda faše? Već nikoliko godina štuke skoro ni za lik. Ritko se ovajdu oni što iđu stalno pecat i što baš znu pecat. Kako čujem niki dan su počeli vatat štuke al ova manda se cigurno ni mogla niki dan uvatit pa još i osušit«. Faš objašnjava: »Faše ovo j manda što j na produvu uvatio brat Mikin zet prošle zime. Za živo čudo, za nepovirovat, navato j fain štuka pa i mene pešest spalo u tal. Ovu sam čuvo za posebne goste. Ništa bolje ne iđe nuz vino pa još s tobom i Marinem. I ti lapiš faše, vidim zaboravio si da sam ti spominjo da sam ondak dobio pešest štuka«. Steškalo mi se, sićanje došlo: »E moj faše sićaš se kasmo ono kadgod davno išli pecat na produvu? Najviše u Stari Dunav i Halasicu. Ponesemo slanine i kobasice pa dok pecamo na obale zapaljimo vatru pa se grijemo al i slaninu i kobasicu nataknemo na ražanj. Kruva ispržimo pa š njim vatamo mast što kaplje. Luka i krompira bacimo u žar«. Odjedanput graja. Dica viču: »Šta j to produva? Kako j to pecat na produvu?«. Faš Joza koda j naraso. Svaj važan će: »Mir dico, mir. Na produvu se išlo pecat zimi, kase voda oko sela i u šume zaledi. Kase po ledu može odat, šklijat i sonat. Led se prosiče sikirom i napravi rupa u ledu da možeš doć do vode. E ta rupa se zove produva. U nju se baci posebno napravita udica za pecat na produvu. Peca se na živu ribicu što u to doba i ni lako nać. Napraviš onoliko produva koliko imaš udica. Pobacaš udice, glediš u plovke i čekaš kaće zagmurit. I kako j faš Marin mal prija reko ritko kad je tako slatko ručat jel užinat neg dok pecaš na produvu. Al prosicale su se produve i kaj bio debeli led, pa kad još na njeg spadme snig i to tako drži i po misec i više dana. Spašavala se riba, pravile se produve da riba ima di doć dijat, da se ne poguši«. Jedno dite viče: »Pa to onda jedanput na produvu vataš štuke a onda drugi put praviš produve da spašavaš ribu«. Študiram, drago mi da još ima dice što slušu ka se divani i razumu šta se divani.
