Arhiv tekstova
Ime
Kasmo kuvali perkelt od mande spo j dogovor izmeđ mene, mojga unuka Marina i faš Joze da na Stipana faš Jozu i mene Marin spakuje u limuzinu i odnese na groblje. Čeljadi, moj dada i faš Jozin dada bili Stipani, mislim i sasu Stipani sam što nisu živi. Bili odviše veliki pajtaši i dok nisu postali fašovi. Čak su i nikaka rodbina iz daljeg bili al to kaka i priko koga zaboravili i ja i faš Joza. Danaske im imendan pa nas moj Marin odno na groblje da je ope vidimo kako s to kaže. Da se izmoljimo kako dragi Bog zapovida i zapaljimo im fenjer. Na groblju se otpušćo snig od niki dan pa ni lako nama starijim odat izmeđ grobova. Nikako smo se dokoturali do grobova. Tili smo obić još par naši pajtaša al nas bome Marin ubedio da to baš i ni dobro. Sve otpušćano pa se mal, mal i ušklineš. A bome su nas i noge već počele bolit. Izašli iz groblja dobrano ukaljani cipela. Kažem fašu da j najbolje da ga ne odnesemo oma kući već da dođe malo kod nas. Da se divanimo od naši dada i koju popijemo. Ta čeljadi triba se i nji sitit kadgod. Ni se faš Joza bunio već nam objašnjava da sam mu uzo riči iz usti. Da j taman tio on pridložit da dođemo kod njeg. Kaže: »Bolje kod mene, šta da trošimo ono vino što sam ti dono faše kad možemo koštat vino iz bureta što će mo sade otvorit. Da koštate i Otele«. Ni mene ne tiba dugo nagovarat za tako štagod. Ni ulazili u kuću nismo. Oma u podrum. A tamo vidim faš već sprimio tri hoklice i mali astal. Na njemu birtaške čaše već čeku. I lipo mi koštamo i divanimo se. Faš Joza će: »E moj faš Marne jer se sićaš koliko su se naši dade poštivali? Ni rođena braća nisu tako«. »Jeste, jeste«, potvrđivam i objašnjavam da se čak nisu u divanu zvali po imenu već su jedan drugog zvali »ime« jel »ime moje«. Kako j to lipo bilo. Objašnjavam da se mlogo nji što su se isto zvali a bili su dobri izmeđ sebe, bili pajtaši, kumovi, rodbina, fašovi, šogori jel su išli u škulu zajedno izmeđ sebe ni zvalo po imenu, Marin, Iva, Živko, Marko, Tuna, već su jedan drugom rekli »ime« jel »ime moje«. Što b rekli: »Disi Ime? Ime jesi došo? Ime pozdravi kod kuće. Ime de ti mene ozdravi. Ime odnesi jel donesi. To j odviše lipo«. Češe se iza glave faš Joza pa će: »E bome faše ja ne znam kako j sade jel kako će bit al niki dan bilo tušta dice od komšija i rodbine sigrat se kod naši dice. Slušam ja kako se dovikivu. Jedan Roland, drugi Aljoša, treći Andreas, četvrti Sebastijan. A cure, pa to j tek štagod. Jedna Ana Marija Nena, druga Amela jel Karamela, nisam dobro razumio. A treća cura čeljadi da ne virujete Esmeralda. Disu im ta imena pronašli, sam vrag zna. Teško i kazat ta imena a kamol upamtit«. Kaže da mu ne iđe u glavu kako će se dica zvat izmeđ sebe ako bude da se više nji zovu isto, «ime?« jel »ime moje?« ko naši stari jel drugojačije? Žalosno će: »Pa to ne iđe nikako. Kako će ti jedni drugima čestitat imendan?«. Vidim saće i Marin: »Dida, čika Joza, kako ovo iđe nestaće i naše imena a bome i imendani«. Objašnjava da kako iđe neće imat ko ni reć komugod: »Disi Ime? Šta radiš Ime moje?«. A za nova imena kaže da će se dica drukčije zvat izmeđ sebe. Kaže da j sad u mode da jedni druge zovu »brate«, »sesto« i kad nisu braća i seste. »Zaboraviće se i naša imena i naši imendani. Sam daj Bože da se ne zaboravi i mlogo šta važnije«, na kraju će Marin.
