Arhiv tekstova
Bunjevačko vino i car
Nije to uvik tako bilo da je za Bunjevca brazda bila Bog i život. Naši stari su sablju nosili, didovinu čuvali od Turaka.
Kažu: sabljom ore, sabljom vinograd riže, nadžakom kopa zemunicu i grob – to je bio život Bunjevaca. Nije bilo slade ni mirisa – meso su ili, vino pili, a ne ma koje već samo crveno, jel se ono u krv pritvara. U vodi se samo umivalo. Jel čudo onda što se posli svatova i prela vino kupovalo iz drugi sela, makar je oko Subatice toliko vinograda!
Ko je tio da za Uskrs ima svog vina, taj je moro čuvat.
Jedared baš u proliće stigo glas da će car svetkovat niku veliku svetkovinu i želi znat koje vino je najbolje u ciloj carevini.
Kad je tako, nosiće se vino iz Subatice. Okup će bit baš na Vodeni ponediljak. Tri delije natovarile svaki po čobanju dobre kadarke. Došli su u Beč, pridali čobanje i čekaju šta će bit.
– Šta smo mi Bogu skrivili da baš nas izaberu za ovaj poso – tuže se oni jedan drugom. – Za polivanje čuvali, od usta otkinili ove poslidnje čobanje, pa sad nek sušimo na Vodeni ponediljak.
Oni ni ne klape zašto car želi znat koje je vino najbolje u njegovoj carevini, pa se zavukli u budžak i čekaju kad će se sve to svršit, pa da dobiju natrag svoje čobanje i razgale dušu kadarkom.
A car zašo pa lizne jedno, lizne drugo vino što su naneli sa svi strana, dok nije došo do čobanja. Tu je al povuko i ni brkove nije otro već i nji obliziva.
Carski podrumdžija ne leti al skoro ne dodiriva zemlju, tako trči da nađe delije koje su donele to vino: Grli on tri bunjevačka glođe ko da se on rodio pod srićnom zvizdom i kaže:
– Ljudi, radujte se: car je izabro vaše vino. Žurite kući i javite: car ne pita pošto je već kupuje hiljadu akova, ni kap manje!
On se raduje, al se čudo iznenadio kad su se ona trojca počela češat iza uva ko da su uvaćeni u šteti.
– Šta je, ljudi, vi se ne radujete što se caru najviše dopalo vaše vino?!
– Ko se tom ne bi radovo, al di ćemo mi kod subatički Bunjevaca nać i jedan akov – a ne hiljadu – kad sve popiju! Da znaš, lipi naš gospodaru: nije se još rodio čovik koji bi i litru kupljenog vina izno iz subatičkog atara. Pa još u ovo vrime kad i loza počima plakat za lanjskim vinom!
Kad je carski podrumdžija čuo taj divan, borme se i on počo češat iza uva, pa ne zna je l bi krenio el osto.
– Dobro, ljudi, a šta da kažem onda caru? – jedared će od puste nevolje.
Tri glođe se pogledaju, češu iza uva, očima će jedan na drugog, dok se jedan nije skanio i izlanio:
– Znate šta, gospodaru naš lipi, kažite Vi caru da od one tri čobanje proda nama trojci bar jednu, a mi plaćamo dvostruke novce.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.
