Arhiv tekstova
Kad zagruva
Ovi j dana veliko čudo, za dvi noći zagruvalo do priko kolina. Danas čudo a kadgod je tako bilo priko cile zime, kad zagruva znalo držat do prolića. No ni se čudit jel u selu j malo živi što se tog vrimena siću. Već treći dan niko ni mako iz kuće. Na dvoru se napravile staze do kujnice priko dvora, šupe i kočaka. Kako se snig razbacio digot ga ima i do trbuva. I bome dosadno, na moju nesriću Marin ošo za taj Minken pa se nema ko sa mnom divanit. I ko uvik taman kako smo užinali čujem kera laje, ulazi faš Joza. Njemu koda ni zagruvalo nit mu zima. Namrgodit još s vrati nas pozdravlja. Ne stižemo mu ni odgovorit a on već divani: »Napolju koda ope leće al ja se ne dam«. Bome faš Jozi brkovi i obrve zalediti. Nudim mu stolac pa ću: »Otkale faše ti. Ko j tebe potiro ka j ovako zagruvalo? Ni vala kaka nevolja?«. »E moj faše fala dragom Bogu nije nevolja već dobro. Slušaj, znaš da mi kum Tuna ima sone, one kicoške za paradu a znaš da još ima i onaj par vranaca što ji na široko ni?«, faš će. Klimljem glavom. Nastavlja: »E sade da kažem zašto sam došo, javio mi kum Tuna da se njegov unuk nakanio upreć vrance u sone pa se provozat po selu i ataru pa i do šume otić. Da se vranci malo istrču. Nema da ga nisam vidio a da ni naspomenio da ti do kraj života dužan što si mu kaj bio siroma pomago što rođeni nisu. Kaže da se niste dugo vidili pa bi mu bilo drago da se sutra zajedno iđemo sonama provozat. Pita jel ti paše da potli užine krenemo? Ta vala se neš opirat paš pristat faše?«. Ni mi tribalo dvaput pitat ni ubeđivat. Kako sam reko da mož tako j faš Joza odjurio, silom se čulo njegovo zbogom od brzine. Kako j ošo ja krenio naređivat da mi se klompe pripravu, slama za u klompe nabavi, zokne debele pripravu i debeli cveter. Popršnjak, opaklija i šubara disu to sam zno. Čeljadi nemož spavat. Nikako da svane. Cilu noć sam se privrto, vršio što b rekli. Toliko sam vršio da mi ova moja laktem u rebra par put munila. Nikako sam se i dovuko do užine. Taman užinali kad evo ga faš Joza na vrati. I on zagrnit opaklijom a šubara mu na glavi. Na brzinu se sprimio pa izlazimo. Čeljadi a na sokaku konji crni ko noć upregniti u sone kicoške. Vidi se da se pajtaš Tuna brine i za konje i za sone. Pozdravili se i posmišćali, krenili. Iđemo ko strilja. Konji se pušu, dahću, pina im na uste iđe, ržu, griva leti. Kočijaš kandžijom pucne a vranci još bržje. Bome pajtaš Tunin unuk zna kajasit, slušu ga Putko i Cura. Letimo po ataru, vranci do kolina u snigu, puta nema al konjma ne smeta. Obišli atar, prišli priko zaleditog dunavca pa se prosicima po šume provozali. Vranci ko dica, raduju se snigu a kasa im kako vidim nikad dosta. Mi se na sona zgurili, skorepili se makar smo se dobro naputali. Triba se dobro držat da ne pospadamo sa sona. Sputem se dogovoili da se sutra nađemo kod faš Joze na kuvanom vinu makar još toliko zagruvalo. Taman će mrak mi kod kuće. Dok iđem unutra škriplje snig ispod klompa. Obrve mi zaledite a ubrazi, nos i usta dobrano smrzniti. Baš je lipo zagruvalo.
