Arhiv tekstova
Ni carica caricama ne smi bit lipča
Nisu naše Bunjevke svecom uvik bile samo u svili i kumaši, nosile su se i u bilim ruvu, a to je bilo sve u šlingeraju. I na to su bile još i više dične neg na zlatni port na svili, jel su to svojim rukama izradile.
Nika bab-Luca Handzokova bila na glasu. U rukama zlato, u očima cviće, u pameti zora. U njezinoj glavi uvik štogod svanjivalo, u očima uvik štogod cvatalo, u rukama uvik štogod rađalo. Tkat, šlingovat, čončat – to samo učit mož od nje.
Bab-Luca imala unuku švigaricu, cura će prvi put ić na veliko bunjevačko prelo. Jedared je to u godini, svaki gleda da se pokaže ko je i čiji je.
Kome će ako unuki neće, bab-Luci oči pobilile dok joj nije uradila ruvo. Al to nije ruvo, lepur je to.
S tim se nije falilo dok se cura na prelu ne prikaže, al šta je to što neće stignit u ženske uši? I baš kad je ruvo bilo gotovo, u bab-Lucinoj kući osvanile nike gospoje. Sve same božije glavaške žene, a vodidu niku s kojom švabikaje.
I kažu koji vitar je nji dono: tu švapsku gospoju je poslo sam car da vidi bab-Lucine šlingeraje. Al zapravo nisu mi morale kazat, jel je unukino ruvo bilo rasprostrto na krevetu, pa su već gotovo s praga potrčale tamo.
– Bože sveti, što je lipo! – samo zinile.
– Borme lipo, da lipče valda nikad neću stvorit – bab-Luca ne taji da joj je drago.
Al ne za dugo, jel kad su kazale šta Švabica zapravo oće, bab-Luca oma počela sklanjat ruvo.
A gospoje kažu:
– Bab-Luce, ova velika gospoja nije došla čak iz Beča da samo vidi, ona je poslata i da kupi.
– Manite se vi tog. O tim ja ne volim ni čut.
One se ščoporale oko nje ko guske:
– Bab-Luce, znate l Vi za koga se to kupuje? Glavom za caricu! A carica plaća da šta zaištete. I sve u zlatu!
Bab-Luca skrstila ruke priko ruva ko da ga zaključava:
– Čeljad moja, da plaća u zvizdama, lipo sam vam kazala: ono nije na prodaj.
– Ženo Božija, našoj prisvitloj carici da ne date?! Ona bi da dođe na naše prelo. Majko Isusova, pa šta Vi mislite?!
Graknile ko da nemaje ni stida ni srama, al se na to i bab-Luca iskosirila:
– Daklem i ona bi na naše prelo? Pa nek dođe, imaće šta i vidit. Al šta vi mislite da ću ja, jedna čestita Bunjevka, dopuštit da od moje unuke ima lipče ruvo na prelu?! E, to dočekat neće dok je moji očiju i rukiju, pa da je caricama carica.
Pričala Bara Zelić, r. Kujundžić, kućanica, r. 1894. g. u Subotici
Jabuka s dukatima, 1986.
