Arhiv tekstova
Tri lina sina
Bio jedan kralj sa zdravo malo kraljevine, a po bogatstvu zdravo siroma. A bio taki da je voljio da svit ne trpi žeđi i glada, da bude lakše. On bi da svaki iđe na niki rad, nek zemlju riva, nek traje dok je svita i vika, sam da je lakše. Eto, bio on taki čovek. Mora taki bit kad je u njegove kraljevine bogat ko iđe u čorapa a ne bos.
E, sade taki jedan čovek čo da oma za čoškem iza njegove kuće jedan dada ima tri sina, pa lina, što samo spavaju. Njima oroz nikad ne kukuriče. Stalno mu ljudi dolazu i kažu:
– U ovo malo parče države oš ti trpit tako što?! Tima da je samo patoke, vina ko vatra, sve možu pojist, a još ni jedan na leđi nije teret nosio ni bro kukuruza.
Eto, mož on doć da vidi, njima je već dosadilo da slušu kako se pati dada ti momaka. Kako li je i njemu?! Siroma dada pita jednoga:
– Pa ku’ ćemo, šta ćemo ovako?
Ništa onaj ne odgovoriva.
Pita drugog – ništa onaj ne odgovoriva, ništa ni treći. Da iđe prid njima na noga i ruka – oni ništa, samo da je njima pojist, popit i spavat. Ništa ni ne divanu.
Sluša to kraljica pa potrkala.
– Šta ‘š? – pita kralj.
Ona latila sukalo:
– Sa’ ću ja nje po leđi!
A kralj:
– Nikad se neka nadat da ‘š sukalom pravit čoveka.
I reko on:
– Ljudi, dovedite samo vi nje kod mene u dvor.
Oće ljudi, kad ne znu šta bi s tri lina.
On njima napravio jednu kolebu malu, do bašću, sve što triba za nji tri.
– Da vidim – kaže – šta će da radu.
Trišnje baš iscvale, triba bašću plivit, lozu dizat na lomaču, navući vode dva-tri kabla – baš da vidi šta će da radu nji tri. Do im ženu da sprima i nosi ranu.
Žena ta sprimi ranu, kolebu rasprimi, pa nogaj tamo nogaj otale, a oni pojidu sve i oma legnu. Tako uvik. Kralj jedared pita te ženske:
– Šta bar radu?
– Ništa! Ni ne divanu! Nekate mi reć to da više iđem k njima, ja tako što ne možem više da gledim.
– Ni ne divanu?
– Ni da otvore oče!
Kraljica sluša pa:
– Sa’ ću ja to sve iskršit, iskidat!
A kralj se smije:
– Čekaj, čekaj maličko. Lakše ću ja njima bućur rasprimit.
– Ta kako ‘š drugače brez sukala.
Ona bi sam sukalom po leđi. Kralj misli drugače. Lipo on zapaljio kolebu da vidi šta će sade oni radit. Upaljila se vatra, koleba već plamti, onda će jedan od trojice:
– To kanda gori!
Al oče ni onda ne otvori i opet ćuti.
A drugi će:
– Ajde, ne mrzi ti divanit!
A treći:
– Ako komu tribamo, doće nas izbavit.
Pričao Adam Marjanović,
Bački Monoštor, r. 1911. g., sitan zemljoradnik
Do neba drvo, 1963.
